Priče iz Novalje: Prvih deset

Sećate li se onog posta o kampu u Novalji?

Da vas podsetim ukratko. Pre nešto manje od dva meseca su me kontaktirali drugari iz Trcanje.rs da im se pridružim na jednom ne tako običnom putešestviju. Kao neko ko voli izazove, a i željan je da uvek sebe testira u netipičnim okolnostima, čak i pre nego što sam saznao o čemu se zapravo radi, rekao sam… naravno da sam rekao ’da, hoću!’ Poput ljudi koji to čine u braku, tako sam se i ja obavezao da ću bez vrdanja i odstupanja ispunjavati sve svoje ’bračne dužnosti’.

Prva je bila da se nađem u autobusu za ovo itekako popularno mesto na hrvatskom ostrvu Pag.

Sa još troje članova tima: Milanom Miletićem, Jovanom Glumac i Urošem Zmijancem krenuo sam put Zagreba. Na granici smo se zadržali nekih 45 minuta jer je letnja turistička sezona pri kraju, ali obično to sve ide glat i pod konac.

Posle šest sati vožnje sa samo jednom pauzom i s nogu popijenom kaficom ušli smo u glavni grad Hrvatske. Na sreću ili žalost, preduhitrila nas je i ne baš tako naivna kiša. Otkud dvoumljenje? Odlaziš iz Beograda gde je istog dana 35 stepeni u grad gde pljušti i za tamošnje žitelje tajanstvena kiša. Hoćemo li odmah kupiti kartu za prevoz do Novalje ili ćemo poput razigrane dece istražiti Zagreb bar na koji sat?

Trg Bana Jelačića je bio, želimo da verujemo, bogatiji našim prisustvom. Za mene koji nisam do sada imao priliku da ni na kratko posetim prestonicu Hrvatske, iako imam u njoj dosta prijatelja, ostavila je više nego snažan utisak. Pravi evropski grad prepun primera ’stare’ arhitekture, ali koji prati nove trendove. Dosta manji od Beograda, uspeo je da zadrži duh ’old school’ Jugoslavije. Ne sećam se da sam negde podelio broj svog mobilnog telefona višenego među tamošnjom omladinom, ali možda i još više među starijom ekipom.

’Dečki, za koga navijate?’

’Za Zvezdu!’

’Kafa na račun kuće!’

’Hvala! Zbog Robija?’

’Da!’

’Izvoli moj broj, javi se kada budeš u Beogradu!’

Otprilike je ovako tekla svaka naša konverzacija na putu do Paga. I prijala je. Postali smo opet oni stari.

Do ostrva i Novalje – još samo šest sati. Brzih, dinamičnih, energičnih. Stigli smo. 8 sati uveče, posle večere i kratkog obilska grada, krevet je bio jedino logično i posve najbolje rešenje. Sutra počinju prva iskušenja.

Kad probudiš Sunce

Biti ranoranilac je teška profesija. Neplaćena. Kada je ekipa došla da me budi u šest, prvo što sam pomislio je da je da su se obratili pogešnom čoveku. Valjda zbog toga što je u takvom stanju teško prepoznati i glasove, a kamoli lica. ’Joj, bre, Radoja, ko te terao?!’ –borio sam se pitanjem bez odgovora, i povremenim begom u san. Ipak, nisu mi dali.

Brzo umivanje, smeh i žagor veselih i radoznalih ljudi u sobi su me poneli da prodrmam svoje telo i probudim lava koji spava. Okej, lavića.

U dvadeset do osam smo svi bili ispred kuće u kojoj smo odseli, stambenog objekta koji sadrži desetak apartmana sa dvokrevetnim i trokrevetnim sobama, kuhinjom i kupatilom. Ivan Radenković, projektni menadžer i svršeni DIF-ovac, bolesno pozitivnog i zaraznog stava, izneo nam je plan za prvi dan. ’Drugari, dobrodošli u naš kamp! Pred vama je petnaestoro ljudi koji su odlučili da svoj odmor provedu aktivno i zdravo, u nekim trenucima da čak i pobede sebe.

Svi imamo svoje razloge, svi ne prihvatamo izgovore. Mesto će vam se svideti, ljudi takođe, ali mnogo bitnije od toga je filozofija života koju želimo da ponesete sa sobom pri povratku u Srbiju. Danas ona glasi – 10 km cestom, uz velike uzbrdice i predivan pogled na more. Bićemo podeljeni u tri grupe, svaka grupa će ići odeđenim tempom, i svaka grupa od po 3-5 ljudi će imati ukupno po pola litre vode za ceo izazov. Ja znam da to možemo, videćete i vi.

Krenuli smo laganim trčanjem. Mešovite grupe, sastavljene od skoro podjednakog broja žena i muškaraca, su shodno svojoj fizičkoj pripremljenosti diktirale tempo. Takođe, u grupi postoji bar jedan trkač koji nosi sportski sat sa GPS uređajem, pomoću koga smo svi u ekipi znali broj pređenih kilometara, vreme, ali i broj potrošenih kalorija.

Prva tri kilometra sam istrčao korektno, bez preteranih poteškoća, na dosta ravnom terenu pri izlasku iz centra Novalje. ’Tikvo jedna luda, a pomislio si da je teško! Pa ovo može svako!’

A onda ugleda uzbrdica mene i ja ugledam uzbrdicu. Nije junak na junaka, jer moje srce lavića pobeže nazad u apartman. Ovo je bio tip neprijatelja protiv koga se boriš mozgom, pre svega rušeći barijere u sopstvenom. I tako bi – svaka uzbrdica od po 500m pod nagibom od oko 50 stepeni je ostajala sve dalje i dalje iza mene, poput noćne more koje ću se rado sećati. Uz nesebičnu pomoć drugara koji su me hrabrili u nekim momentima, kao i moju njima, uspeli smo po jakom jutarnjem suncu i velikom nagibu terena da istrčimo tih famoznih deset kilometara. Moje prvo pravo trčanje, prva pobeda ostvarena za sedamdeset minuta. Za nekoga slabo vreme, za nekoga solidno, za mene ’prvih deset’!

Plaža zvana Zrće

Posle prvih podviga, stomaci su vapili za nadoknadom utrošene energije. Ali ovde nema da nečeg nema. Odlična organizacija i najsitnijih detalja doprinela je da me ovaj kamp iznenadi velikom pohovanom beškom šniclom. Da, vidite i sami, iskušenja prosto ne prestaju. Posle toga odmor i spavanje? Pa nsimo zbog toga došli! Puni neke ne znam odakle izvučene energije odlazimo na plažu Zrće poznatu po dobrim žurkama i svakodnevnom provodu. Kako je sezona pri kraju, ostalo nam je da osunčamo i pokvasimo svoja pomalo iscrpljena tela.

Vreme je za bioskop

A da, pola devet je, ne – nismo u krevetu, nismo negde gde ne bi trebalo da budemo, ljudi moji – mi gledamo film sa projektora! Istina, jeste neki ljubić, pa ja kradem trenutke da napišem ovaj blog, ali nemojte im zameriti, i najbolji greše.

Sutra je novi dan.