Pohvala ludosti – Marko je izgubio nevinost

Postoje neke nedelje koje neće ni po čemu posebnom biti upamćene. Jednostavno, dosadne su. Da li je do vreline, ili do mene, ali da nije bilo jednog osveženja, teško da bi ove rečenice i postojale.

Trening napreduje sasvim fino, u skladu sa pristojnim zabušavanjem koje je doneo poslednji talas avgusta. Ali, sam izlazak na stazu, pa i sa musavim izrazom lica, čini uvek svoje. Musavost je kratkog daha i nestaje sa zavšenim treningom. Dakle, zaključak je da je jedino potrebno – izbaciti sebe iz kuće, bez trenutka razmišaljanja.

Negde je oko pola devet ujutru. Trim staza na Košutnjaku se fino napunila, temperatura je već postala bezobrazna, ja čekam svog prijatelja, brata i druga u nevolji. Oboje smo musavi jutrima i treba nam malo više da se prilagodimo novonastalom danu. (U mom slučaju ovo važi osim kada ustajem u pet, to je jedini trenutak kada vas sama činjenica koliko je sati uveseljava).

Ali uvek se desi isto. Kada smo se sreli, prevagnulo je to zašto smo tu.

Marko je šarmantan mlad čovek koji ne za šta ga je snašlo. Došao je da istraži u šta se to upustio i verovatno ga ta situacija pomalo i zabavlja.
Odlučio je da ide u Novalju, na ostrvo Pag, gde naš klub, sad već tadiocionalno, ide na aktivan odmor krajem letnje sezone. Zbog toga sam ga pozvala da zajedno napravimo njegove prve korake.

Kao trema pred nastup

Trčali smo oko 5 km lagano i ćaskali o svemu, o ljudima, o poslu, o životu i nama u njemu. Marko se pregledao u Zavodu pre nedelju dana i dobio zavidnu trojku, ipak ona označava nešto što je – dobro! On igra basket, voli košarku koju je i trenirao, ali trčanje nije do sada bilo njegov izbor.
Sve do sada. Pitam se zašto, i pokušavam da to otkrijem.

Za dobre stvari nije potrebno gnjaviti, vući za rukav, terati na nešto. Kada bih bilo kome pokušala da objasnim šta je to toliko značajno u jednom običnom treningu trčanja, izgledi za istinito objašnjenje bili bi krajnje siromašni. Kao i kod vaspitavanja dece, najveći trag ostavljaju postupci roditelja.

Svidela mi se Markova reakcija na nepoznato, gde on, još uvek oprezno pristupa toj novoj situaciji, ali je nasmejan. Sasvim dovoljno. To je zapravo onaj prirodni strah od neuspeha, kada se susrećete oči u oči sa svojom spremnošću, sa svojim telom, plućima, nogama, kolenima. Baš kao i gubljenje nevinosti, ono je osnovni uslov i put ka daljem – vođenju ljubavi.

Bili smo oboje dovoljno smotani da zaboravimo fotoaparat, pa jedino što nam je preostalo bilo je da se snalazimo sa praznim mobilnim telefonom i koliko toliko zabeležimo da smo zaista bili zajedno na trčanju.
Radoja (njegov voljeni nadimak) bio je više nego odličan na svom prvom treningu, malo znoja, malo rumenila, kolena koja primećuju da trči i zadovoljstvo na kraju.

A iza nas…

Taman u trenutku kada nam se zahuktao razgovor toliko da smo i zaboravili da trčimo, iza nas se pojavila četa mladih fudbalera koja trči svoj redovni trening. Da nas je neko posmatrao sa strane izgledalo je kao scena iz nekog domaćeg filma gde nas dvoje, kao dva čoveka pala sa Marsa, predvode vojsku koju samo čujemo iza sebe, a ne vidimo, a taj zvuk neodoljivo podseća na topot konja. Ali naše vreme je trajalo nekih desetak minuta kada su nas se ovi petnaestogodišnjaci zasitili, dobacili par ironičnih prozivki na naš tempo i nestali u prašini.

Ne znaju oni da su rekreativci s godinama sve luđi, a nisam ni ja, sve dok mi Marko nije rekao.

Ponos, ali i predrasude

Ljudski organizam je najjača mašina koju znam. Kako se odnosimo prema njemu, dobro nam služi.

Marko je kreativni direktor u marketinškoj agenciji Abnormal i sa svojim prijateljima, timom, gradi svoje mesto u ovom društvu. Ovo ime potpuno odgovara ovom mladom gospodinu koji sa svojom ludošću živi svaki svoj dan, i da nema nje, možda nikada ne bi ni pomislio da mi se pridruži na treningu.

Da su predrasude duboko ukorenjene u našu svest, govori i moje iznenađenje Markovom odlukom da počne da trči. Uvek smo podeljeni na dva pola, pa je tako moj uslovni refleks razmišljanja bio da Marko sa svojim profilom “buntovnika“ nije neko ko bi svoje vreme posvetio trčanju.

Onda sam shvatila da se dešava to da se menja – epoha. Prašnjavi načini razmišljanja blede pred nadolaskom promena, pa su predrasude ovog tipa samo logični elementi jednog doba, ali koji polako nestaju. Da, nekada je bila izraženija podela između sportista i ljudi od kafane, duvana, pića i droge, sada se ta jasna granica briše i komešaju se ovi suprotni polovi.

A dešava se upravo ono staro pravilo! Dobra stvar uvek pronađe put do onih koji je traže, pa makar i na pogrešan način.

Ono što me neprekidno zadivljuje kod trčanja je ta spontana promena i radost koju ono unosi u živote svih trkača i trkačica. I to me inspiriše da delim i širim ideju o ovoj tako jednostavnoj životnoj stvari. Radujem se svakom novom Marku i svakom novom Draganu, Ivani, svima koji su odlučili da uzmu svoj život u svoje ruke.