Nije sramota trčati

Krenula sam da trčim jednog letnjeg dana, sasvim lagano i stidljivo. Prvih puta iskradala sam se i započinjala sa džogiranjem tek kad ostavim poslednju kuću u naselju daleko iza sebe. Naravno, trčanje sam završavala baš pred tom istom kućom. Polako sam počela da se ohrabrujem, pa sam prve trkačke korake pravila nešto ispred te poslednje kuće, pa čim izđem iz ulice, a sada već krećem sa trčanjem odmah nakon navlačenja svojih najdražih patika.

Kada sam počela da trčim i zavolela tu naizgled jednoličnu aktivnost, želela sam da uradim nešto dobro i za svoje najbliže. Nagovorila sam ih da trče zajedno sa mnom. Tada sam prvi put shvatila da moj stidljivi početak trčanja nije usamljeni slučaj. Većina novih trkača bori se sa tom trkačkom “sramotom”. I nije toliko strašno što ih je sramota, strašno je što mnogi odustanu od trčanja samo zbog toga!

Vi, trkači sramežljivci, vi, kojima se komšije smeju, vi što se iskradate baš kao što sam se i ja iskradala, dobro me slušajte. Ja se sad smejem svojim komšijama, koje će biti sramota da se skinu na plaži. Ja sad sa ponosom stojim na kapiji i hvalim se svojim polumaratonskim vremenom. O meni sada pričaju komšije, ali ne sa podrugljivim osmehom, već sa poštovanjem jer znaju da mogu da trčim samo 21 kilometar (za njih je to: ”Ej, 21!”).

Ja sam sada junak svoga naselja. A sve je to zato što sam isterala tu sramotu iz sebe, koja bi me možda i pobedila da nije bilo jedne žene, prodavačice u prodavnici pored koje sam prolaizila trkačkim korakom nakon što sam se malo ohrabrila. Ona me je uvek pozdravljala osmehom podrške, i sa mnom o mom trčanju pričala sa nekom dozom poštovanja. Hvala joj na tome.

I zato kolege trkači početnici, poslušajte me i zaboravite na podsmehe komšiluka. Dignite glavu i mislite na to da ko se zadnji smeje najbrže trči. Došlo je naše vreme, vreme trkača. Izađite na ulice i put pod noge. Možda se i sretnemo na nekom trčanju.