10714306_10203042319034932_7824765560361237522_o

Veruj u snove: Nakon 17 godina trčanja, mnogo trka, priprema, treninga po kiši, snegu, vetru, suncu,  treninga na -15 i + 40 stepeni. Posle mnogo uspona i padova, pobeda i poraza, lepih i ružnih trenutaka, mnogo prolivenog znoja, mnogo odricanja, došao je i taj dan, kada osvajam PRVU DRŽAVNU MEDALJU, u najtežoj atletskoj disciplini – maratonu i ostvarujem najveći uspeh u karijeri. A vi budući šampioni, budite samouvereni i pozitivni, jer vas to može daleko dovesti. Ne postoje lake stvari, već jednostavne, napraviti uspeh nije lako ali jeste jednostavno. Svoje ciljeve ne pišite u budućem vremenu, već u sadašnjem. Takmičite se, ali ne sa drugima, već sa samim sobom i verujte da je najveći izazov u pomeranju vlastiih granica. Istrajnost u obavljanju svakodnevnog treninga iznova i iznova pokazuje značaj u ostvarenju dugoročnih ciljeva. Verujte  u svoje snove, jer će se rad kad-tad isplatiti, budite uporni nikada ne odustajte, i doći će te do svog cilja, kao što sam ja došao na maratonu  12.10.2014 u Novom Sadu!!!

Godina medalje

U 2014. godini nisam mnogo trenirao, u januaru sam dobio licencu za Atletskog trenera, pa sam počeo ozbiljnije da radim kao trener u klubu. Takodje sam putovao svake nedelje u Niš na master studije, na fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, i  tada  je bilo malo vremena za trening, trenirao sam par puta nedeljno… trčao sam bukvalno samo trke, ali nisu to bili neki zapaženiji rezultati i plasmani.

Pobedom na novogodišnjoj trci u Latkoviću,  kod Lazarevca osećao sam da ce 2014-ta godine biti uspešna za mene. Učestvovao sam trkama u Srbiji i inostranstvu,  polumaratone kao najbolji Srbin, završavao sam u Skoplju (1;25,31 13.mesto)  na Plitvičkim jezerima (1:28,57  18.mesto)  i u Novom Gradu (1:30,33 2.mesto).

Početkom septembra odlučujem da trčim  novosadski maraton tj, DRŽAVNO PRVENSTVO U MARATONUTrenirao sam skoro svaki dan, ali to nisu bili treninzi za maraton, čak nisu bili  ni za polumaraton. Radio sam uglavnom kraće deonice od 150m-400m.  Dužine nisam radio, iskreno da kazem mrzelo me je  da radim. Uradio sam samo jednu dužinu  od 22km na sportskom centru u Pančevu i nista više… U septembru sam ukupno pretrčao 275km što je jako malo za maraton, ali i onda sam bio uporan i rešen da istrčim novosadski maraton kao jedini predstavnik kluba.

Nedelju dana pred Državno Prvenstvo na 42,195m istrčao sam polumaraton u Kragujevcu za 1:23,16 (10.mesto) što mi je tada bilo najbolje vreme u polumaratonu u 2014.godini. Trčao sam sa lakoćom, 4 kruga po 5250m, svaki krug je bio brži od prethodnog. Par dana pred  maraton dogovorio sam se sa Trenerom da on ne ide na maraton, pošto sam prošle godine odustao, a Trener je samo zbog mene išao u Novi sad, pa sam osećao odgovornost. Trener  mi je dao takmičarsku knjižicu i rekao istrči samo, ne opterećuj se vremenom. Mile i ja smo rekli da ja na maratonu nemam sta da tražim, ima dosta momaka boljih od mene, a i ja nisam trenirao za maraton. Prognozirali smo vreme izmedju 3:10 i 3:15. ali na kraju je sve bilo drugačije…Čak ni ja nisam verovao da mogu da istrčim bolje vreme.

Put u Novi Sad

Dan pred maraton, radio sam ujutru u 10h trening sa mojim atletičarima, radili smo prepone (bilo je tu dosta skokova). Popodne sam vozio bicikl  10km,  Dakle, nisam se uopšte odmarao pred maraton, Svanula je nedelja je 12.10.2014. probudio sam se u 6h, zaspao sam oko 22h. Spremio sam stvari u kojima cu trčati i krenuo za Novi Sad.

 Zajedno sa roditeljima i sestrom krenuli smo u 6:30 iz Pančeva preko Opova i Titela za Novi Sad. Putovao sam na moje treće  Prvenstvo Srbije u maratonu. Godine 2012. trku sam završio na 5.mestu, 2013 sam odustao na 33kilometru. Dok smo putovali nisam mnogo  razmišljao o trci, jedini cilj mi je bio da završim trku, bez obzira na vreme i plasman, iako mi je želja bila da osvojim državnu medalju.   Stigli  smo u Novi sad oko 8h, nije bilo hladno, temperatura je bila oko 15 stepeni, sto je za sredinu oktobra visoka jutarnja temperatura. Znao sam da ce biti ”pakao” na trci, koja startuje u 10h. Odmah sam prepoznao dosta poznatih trkača i znao sam da ce atmosfera biti sjajna, medju njima  i Prvak Države iz  2012-te godine Ivan Miškeljin.

Preuzimanje startnih brojeva  – u najboljem slučaju biću peti…

Zajedno sa Miskeljinom otišao sam  do prijavnog centra u hotelu ”Vojvodin” u Novom Sadu, popunili smo prijavni list, a pošto smo trčali Državno Prvenstvo, morali smo da pokažemo i takmičarske knjižice, overene kod doktora. Došli smo do stola gde je sedeo Sekretar Atletskog Saveza Srbije Nenad Milinkov i predali  knjižice. Ivan je odmah dobio svoj startni broj.  Ja svoj broj nisam odmah dobio jer se na knjižici, slabo video pečat i datum pregleda kod doktora. Na kraju posle 10-tak minuta dobio sam i ja svoj startni broj 99. i startnu listu.Na startnoj listi upisano je 20 maratonaca za Prvenstvo Srbije... Odmah sam rekao u najbolljem slucaju mogu biti 5-ti.

Na listi su bili Zdravko Mišović koji ima maraton ispod 2:40, Pomenuti Ivan Miškeljin, Nenad Živković, prošlogodišnji vicešampion države, i Miloš Dajević dečko koji ima 5 minuta bolji rezultat u polumaratonu od mene. Tu su bili i momci koji su slabiji od mene po rezultatu  ili su kao ja. Tako da sam mogao biti peti ili deseti.   Kada su me pitali sta očekujem, koje ću vreme istrčati, rekao sam da ne očekujem neki rezultat, iskren sam bio i govorio da nisam trenirao za maraton  i da mi je glavni cilj danas da završim trku, pa makar to bilo i četiri sata. U razgovoru sa Goranom Vendlenerom, mojim priljateljem na stazi i van nje, rekao sam od četvorice gore pomenutih maratonaca, jedan će odustati i jednog ću pobediti…

Poslednji sat pred maraton

Već oko 9 sati neki trkači su krenuli na zagrevanje, ja sam krenuo tek sa presvlačenjem oko pola 10, uopšte nisam razmišljao o trci,  došao sam da se zabavim. bio sam  totalno opušten jer sam znao da ne mogu da očekujem neki bolji plasman i da cu teško oboriti lični rekord, koji je iznosio 3:06,12, koji sam postigao 2012-te, takodje u Novom sadu na Državnom Prvenstvu.

Oko pola 10  dobio sam poruku od Miloša Milovanovića, našeg najboljeg maratonca, poslednjih par godina. U poruci je pisalo: ”Rodjo srećno danas! samo hrabro, pokidaj ispod 3 sata!!!’ Obukao sam se za trčanje, crveni šorc, crveni dres, crveni kačket, ”fensi” naočare (obične naočare za sunce) i patike  adidas “maraton 10”, u njima sam tada prvu trku trčao. Kada sam došao u startnu zonu bilo je dosta trkača i gledalaca, svi su me ”čudno” gledali kad sam se pojavio 15-tak minuta pred start sa naočarima. Pred start slikao sam se ostalim trkačima i krenuo na zagrevanje. Start je bio u 10h i temperatura je polako rasla. Istrčao sam 5 minuta i uradio vežbe 5 minuta i stao na startnu liniju 22. novosadskog maratona.

22. Novosadski maraton – od starta do cilja

Bio sam u prvom redu na startu maratona,  dogovorio sam se sa Goranom Vendlenerom, koji je trčao trku na 33 km, da kada čujemo pucanj za start maratona, krenemo malo jače, da bi se lepo videli na startu i da bi nas fotoreporteri slikali kao vodeće u tom trenutku… (to često radimo na  trkama kod nas). Tako je i bilo, krenuli smo kao da trčimo  samo 200 m, a ne još 33 i 42km.

Posle stotinak metara izdvojila se trojka u kojoj smo bili Goran Vendlener, Miša Segedi i ja. Posle par stotina metara usporio sam, jer ipak treba da se trči najmanje tri sata, Goran je nastavio skoro istim ritmom, iako smo se dogovorili par dana pred trku da idemo zajedno do 33 km. Nastavio sam sam da trčim, obilazili su me trkači koji su izgleda mislili da trče par kilometara i jurnuli novosadskim ulicama ka Vetreniku. Prvi kilometar bio je za 4:12, drugi 4:14, treci 4:17…

4k

Na četvrtom kilometru, su me sustigli momci iz Atletskog kluba ”Cerski Junaci”, Miloš Dajević, Slobodan Čikara i Aleksandar Adzić. Prihvatio sam njiihov ritam, ”parkirao” se iza njih. Trčao sam iza njih  par kilometara, i onda sam i ja izačao napred da vodim tempo, ali su me brzo prestigli (verovatno im nije odgovaralo  da neko ide isped njih). Temperatura je konstantno rasla, a meni su naočare počele da klize niz nos od znoja, pa sam ih stalno podizao, ali nisam hteo da ih skinem, jer je to moj novi imidž na trkama a i sunce je bilo jako. Trčali smo nas četvrorica pustim novosadskim ulicama ka Veterniku, meni nije bilo teško, držali smo tempo 4:15-4:18 po kilometru, pa sam mogao i da pričam sa maratoncima pored. Vodu nisam uzinao, na okrepnim stanicama samo mokar sundjer. Trčali smo tako praznim novosadskim ulicama, kilometri su brzo prolazili.

12k -18k

 Na 12-tom kilometru kad je bio prvi okret, prvi put sam uzeo vodu i popio jednu času. Dok smo se mimoilazili sa ostalim maratoncima izbrojao sam da sam ukupno 16-ti za maraton.. ispred mene su bili i Goran i Tihamer Sirak, koji je trčao trku na 25km. Od okreta još brže su metri prolazili, jer su nam u susret dolazili  sporiji maratonci,  bodrili smo jedni druge. Od 12 do 18-tog kilometra trčali smo nas četvorica jedan pored drugog,  dodavali smo vodu jedan drugome. Meni je i dalje bilo lako, kao da nisam još ni počeo da trčim. U tom periodu obišli smo nekoliko maratonaca, Mihaela Šulju, Senišu Gašica,.. jednog makedonca, koji je išao sa nama par stotina metara i više nije mogao. Uglavno sam tršao iza njih, par puta sam stao pored njih ali to je trajalo kratko… uvek kad sam stao pored njih uvek su ubrzavali, zato  nisam želeo na celo, odgovaralo mi da se šlepam…

Negde oko 18-tog kilometra, neko je doviknuo ‘ajmo Cer ajmo Junaci,  ja sam se nasmejao i rekao Milošu: “Vi ste Cerski Junaci, a ja sam samo Junak” samo se osmehnuo i  rekao “ videćemo danas”

U tom trenutku je Adzić, ubrzao tempo, spustili smo na 4 minuta po kilometru, meni je i dalje bilo baš lagano, u tom trenutku smo stali u ”vozić”. Adzić je bio na čelu, pa ja, zatim  Dajević, i na kraju Čikara. Trčali smo tako do polovine trke 21.1km, kada smo imali prolaz 1:30,10, da nismo ubrzali na 18-tom kilometru bilo bi oko 1:31…

21k -25k

Na polovini trke Čikara je usporio i nije više mogao da prati ritam Adzića.  Mi smo ga bodrili i pokušali da nagovorimo da nas prati ali nije mogao. Na 22km stao sam pored Adzića i nastavili smo da idemo tempom 4:10 po kilometru., Posle par stotina metara  Adzić je usporio, kao da je udario u zid, rekao je “idite vi”, ne mogu da pratim. Nastavili smo Dajević i ja, ušli smo u Dunavsku  ulicu i  obišli  jos 3-4 maratonca.

Oko 23km video sa sestru i roditelje koji su me slikali i bodrili. Tu je bio i Mića Ignjatovic, koji je takodje slikao i vikao ‘ajde ”Bobane” Rekao sam sestri da mi super ide i da nije teško, posle par stotina metara video sam Zdravka Mišovica i Zorana Jankovića – Profu, koji nisu startovali zbog povreda. Vikao sam Profesore, vidite kao mi ide, i podizao kolena tj, radio ”skip”. Rekao mi je samo lagano ima vremena.. nastavio sam dalje… Negde na 23 kilometru  kaze Dajević,” eno Neša ispred nas” misleći na Nenada Zivkovića…. ja kazem:” nije to on, dosta je ispred nas!!!” Prosli smo još par stotina metara i  prepoznao sam Nešu, koji je teško trčao.  Ubrzo  zatim smo stigli  do Vendlenera i obišli ga, rekao mi je “ono je Neša ispred, obidji ga, muči se”.. rekao sam mu:  “ vidim, kad ga obidjem ima da stane” tako je i bilo…

 25k -30k

Napravili smo okret i krenuli još dva manja kruga od po 9 km ka Veterniku.  Na 25-tom kilometru obišao sam Nešu i pitao da li može da ide, ništa nije odgovorio… Stigli smo ponovo do Profe, rekao je: “ tako je profesore, samo se zezaj, danas  super ideš!!! Tu smo već Dajević i ja bili na 5-tom i 6-tom mestu za maraton. Trčao sam isperd Miloša, a on je sve teže pratio…

 Na 27 km osetio sam prve bolove u nogama, ali brzo je sve to prošlo i  nastavio sam dalje sam.. U tom momentu počeo sam da razmišljam o medalji i to me umalo nije koštalo da ne završim trku. Krenule su mi suze, i počeo sam da gubim vazduh, od uzbudjenja, rekao sam sebi:  “ Alo bre Slobodane, imaš jos sat vremena da trciš, nije još gotovo…” smirio sam se i nastavio dalje, brisući suze.

Srce na 30k

srce na cilju slobodan

Prolaz na 30-tom kilometru mi je bio 2:08,01.  Rekao sam ako nastaviš ovaj ritam ideš ispod tri sata, ali meni tada to nije bio cilj, zeleo sam državnu medalju!!! Onda sam naišao na Čika Mihajla Bogdanovića, koji me je slikao, pokazao sam veliko srce rukama i  nastavio dalje sam, ispred mene nema nikog, iza mene nema nikog, ulice prazne, a vreme sve toplije i toplije. Na sledećem okretu uzeo sam vodu i umio se, bilo je malo lakše, ali i dalje teško za trčanje, temperatura je bila preko 20 stepeni, što je za maraton visoka temperatura. Posle  tog okreta krenuo sam da obilazim maratonce koji su se tek vraćali iz Veternika, a mene su obilazili takodje momci koji su trčali trku na 10,5km tj frtalj maraton. Obilazi me i Klubski drug Damljan Šulja, pokušao sam sa njim da  trcim par stotina metara, ali mi je bilo brzo, pa sam opet nastavio sam, da sam bio u poslednjem krugu, verovatno bih išao sa njim do kraja, a ovako je bilo jos 11km… U tom periodu bilo mi je lakše, jer sa obilazio dosta trkača, i uvek sam sebi govorio još ovog da obidješ… Ponovo dolazim do Čika Mihajla i ponovo pokazujem srce, nastavljam dalje, noge  samo lete, uopšte mi nije teško. Okrećem se, vidim da se Miloš muči, i to mi još daje jos veću snagu da nastavim dalje do svog cilja, do cilja je bilo jos desetak kilometara, računam u tom trenutku, ako bih trčao 5 minuta po kilometru, to je 50 minuta, ima još dosta da se trči, nije nista gotovo…ali..

10k do medalje

Vodeći u tom trenutku i pobednik maratonske trke Korablev Denis iz Rusije već odavno ušao u poslednji krug trke, pogledam ga kada smo se mimoilazi, vidim da nema grimasa na licu da se ne muči, i kažem sebi ajde možeš, nije ti teško… Ubrzo iza njega prolazi pored mene i Miškeljin, vidim da mu je tesko, ali i dalje ima dobar ritam. Oko kilometar iza Miškleljina ide Zoran Marković, prošlogodisnji treće plasirani na Prvenstvu Srbije, u mimoilaženju ga pitam: “Zoki je trčis državno”!!?? on samo pokazuje rukom da ne trči Prvenstvo Države.

Kad sam saznao da ne trči za  Državnu medalju, ponovo su mi suze krenule i počeo sam da gubim vazduh,  Tada sam shvatio da imam medalju, i to bronzanu. Rekao sam sebi ako sada ne osvojiš medalju, nikada nećeš!!!  Prošao je jos jedan kilometar, bio sam na 33 kilometru kada se mimoilazim  sa  Major Josipom, i pitam i njega da li trši Prvenstvo države, on me nije čuo, već je rastojanje izmedju nas dobrih 20 metara, okrećem se i vičem: “Da  li trčiš Državno”, on viče “Neeee”!!! Meni opet suze, srce još jače lupa  jer imam srebrnu državnu medalju u tom trenutku, Trčim dalje i razmišljam kako ulazim u cilj širim ruke i kako dobijam  srebrnu medalju, već sam tada video sebe sa medaljom oko vrata,  koju sam tako mnogo želeo, do kraja trke bilo oko 9 kilometara… Nastavljam dalje, pokusavam da ne razmišljam o medalji, već da pokušam da istrčim ispod 3 sata, pošto sam i dalje imam tempo za to vreme.

Posle par stotina metara bio je okret i ulazak u poslednji krug i poslednjih 9 kilometara na trci, obilazim sestru, koja je trčala sa Tamarom Šekerovic, pobednicom trke na 33km, govorim sestri: ” čekaj me na 39-tom kilometru”.  Mimoilazim se sa Dajevićem, vidim da mu je baš teško i da jedva trči, Kilometri u tom trenutku su jedva prolazili, trčao sam sam, nikog da obidjem, niko mene da obidje.

Na 35. kilometru, imao sam prve veće probleme u trci, tačnije jako su počeli listovi da me bole, i osećao sam bolove u prednjoj loži, radio sam malo skipove, da smanjim bol. Na jednoj okrepnoj stanici uzeo sam vodu i kvasio noge da mi bude lakše za trčanje,  jednu času vode sam sipao u kačket da se ohladim, popio sam samo par gutalja vode. Posle  vode i kvašenja, bolovi su se smanjili, ali su i dalje noge bile teške, jer sam preko dva i po sata trčao. Govorio sebi ”aj možeš nema jos puno!!! glava je bila jaka da izdržim do kraja, u tom trenutku.

5k do medalje

Dolazim ponovo do Čika Mihajla i ponovo veliko srce, imao sam snage za to!!! ubrzo dolazim do okreta i poslednjih 5km… tu sam počeo baš da se mučim noge su bile sve teže, grčevi sve jači, sunce je bilo sve jače… a ja treba da trčim jos 20-tak minuta u najboljem slučaju. Imao sam osećaj da kad smo se mimoilazili Miloš i ja da je sve bliži meni, bilo je to oko 500-600m. Pokušavam da ubrzam ali ne ide nikako, kad sam video da je četvrtoplasirani za Državno Seniša  mnogo daleko, bilo mi je malo lakše, rekao sam pa ne mogu valjda da idem 2 minuta sporije od njega po kilometru.  Ulazim u Dunavsku ulicu i tu kreće prava trka za mene,  dosta sam usporio tempo, noge su me jako bolele ali idem nekako dalje… i samo računam koliko još minuta imam do cilja.

Tu me čeka sestra, na 39-tom kilometru, kažem joj da jedva trčim, ali da ima srebrnu medalju, iznenadila se nije znala. Trčali smo oko kilometar ipo, ona je non-stop nešto pričala, a ja sam je kao slušao, ustvari razmišljao  kako da završim trku.  Bilo je oko kilometar ipo do kraja, rekao sam sestri: ‘

‘Idi ti na cilj, ja ću doći !!” ,

kaže: ” idem sa tobom”

“ne smeš moram sam da udjem u cilj!!! ”

Nastavio sam sam do poslednjeg okreta, srce je sve jaše lupalo od uzbudjenja, okrećem poslednji put, idem ka cilju  vec je 41 kilometar,  pokušavam da ubrzavam, ali nikako ne ide.. tu sam pao u ritmu, trčao sam 5 minuta po kilometru. Nema Miloša  da se mimoidjemo, a do cilja još samo kilometar, govorim:”Imaš medalju ajmo Slobo”.

Sudija mi pokazuje da skrenem desno, tj da nastavim ka cilju, imam do cilja jos 600-700m, suze idu, počinjem da gubim vazduh,  okrećem se da vidim da li ide Miloš ili neko drugi, i ako znam da su jako daleko, da ne mogu da me stignu, u poslednjih par stotina metara. Kafići puni, retko ko da aplaudira…

Vidim neke trkace koji su trčali kraće trke i da ulaze i oni u cilj, razmišljam da li da ih obidjem ili ne, da li da finiširam ili ne, ako finiširam, mozda me grčevi uhvate, mozda ne završim trku, svašta je  tada prolazilo kroz glavu. hoću sam da udjem u cilj sa raširenim rukama i srcem na ciljnoj liniji, ali ne znam da li da ubrzavam.

Poslednjih 300m do kraja maratona vidim cilj,  kroz glavu mi prolazi 17 godine trčanja i mučenja na treninzima, da dodjem do svog cilja, i govorim konačno, konačno !!! Obilazim par trkača, do kraja još 200m, vidim ispred sebe nekog dekicu, koji ce ući u cilj isped mene, a ja neću moci lepo da raširim ruke.., želim sam da udjem u cilj.

Do cilja još samo 100m, kao da sam dobio neku snagu, rešim da pokušam da ga stignem i obidjem, ubrzavam i obilazim ga. Vidim sestru i roditelje na par desetina metara  do cilja, suze samo teku, posto sam imao naočare nisu se videle. Mnogo ljudi na cilju, aplaudiraju možda meni, možda dekici, koga sam obišao 20 metara pred cilj. Poslednjih  10-tak  metara do cilja čujem glas Radoslava Simića, novinara RTS-a, komentatora 22-gog novosadskog maratona, koji kaže:         ”D R U G O  M E S T O   NA    P R V E NS TVU   S R B I J E                 S  L  O  B  O  D A  N   M  A  R  i  N  K  O V”                     

         Vreme u cilju je bilo 3:03,19  (moji omiljeni brojevi)  to je moj  novi LIČNI REKORD. Ukupno 5. mesto na novosadskom maratonu i 2. mesto na Prvenstvu Srbije.

Osećaj je bio neverovatan, sa puno emocija. To je bio najlepši  ulazak u cilj, u mojoj atletskoj karijeri, pamtiću ga do kraja života. Ulazim u cilj  raširio sam  ruke, pokazao srce, isljučio štopericu… i odmah legao na asfalt. Prišle su mi devojke da mi daju učesnicku medalju, i pitale da li sam dobro. Rekao sam da sam dobro, ustao,  uzeo medalju i otišao 10-tak metara dalje, seo na asfalt i počeo da plačem od sreće, Sedeo sam tako 10-tak minuta, prilazili su mi ljudi i pitali da li sam dobro, govorio sam da jesam i da plačem od sreće, da me ništa ne boli, da nemam grčeve… Posle 10-tak minuta sam se malo smirio i otišao da se umijem i popijem vodu, tada mi je rekao Sekretar ASV-a Milinkov: ” Marinkov ne udaljavaj se odmah će proglašenje” meni opet suze idu, ja ih brišem… u tom trenutku vidim sestru kako ide ka meni, krenuo sam ka njoj i zagrlio je i kao nikada do tada plakao, pitala me  je ”jel me boli nesto” rekao sam super se osećam, ovo je od sreće!!!

 Proglašenje pobednika

proglasenje

Posle par minuta bilo je proglašenje pobednika, nikada neću zaboraviti taj  trenutak, kada nas je Rale pozvao na proglašenje. Čekali smo par minuta da dodje Ivan, verovatno se presvlačio, pa nije čuo kada su ga pozvali. Osećaj je bio neverovatan, kad je komentator izgovorio moje ime i prezime i pritom kaže:

” Drugo mesto i srebrna medalja na Prvenstvu Srbije za seniore! ”                           

Pitao me Simić, da li sam očekivao, kako sa zadovoljan trkom, jel bilo taktike!? Odgovorio sam da nisam uopšte očekivao, da sam dosta dugo trčao sa Milošem i da smo uglavno isti ritam imali, nismo padali u ritmu,  da sam ja ovo na svešinu istrčao, bez treninga,  Rale se nasmejao!!!

Prvak Srbije Ivan Miskeljin (21.maj, Beograd) u vremenu 2;41,12, Drugi sam  ja sa 3;03,19  (Lični rekord), Treći je Miloš Dajević (Cerski Junaci Beograd) u vremenu 3:13.

Posle medalje

slobodan marinkov srebrna medalja

Odmah posle proglašenja, otrčao sam do auta, koji je bio oko 200m od cilja, grčevi i bolovi u nogama su bili sve jači, ali sam ipak nekako otišao do auta. Otključao sam auto i odmah ukljucio telefon, dok se telefon uključivao, presvukao sam se. Uzimam telefon,  u imeniku nalazim Trenera Mileta, da ga pozovem i da se pohvalim velikim uspehom, Medjutim, Mile nije dostupan, pokušavam posle par minuta ponovo, odgovor je isti !!! Tu sam se iznervirao,  što je telefon iskljucen, a ja želim prvo Trenera da pozovem i da se pohvalim. Nazvao sam onda Miloša Milovanovića, rekao sam mu: ”preživeo sam, nije ispod 3 sata, peti sam stigao na cilj, i imam srebrnu medalju na Prvenstvu Srbije!!! ” Nije mogao da veruje, kao ni ja. Čestitao mi je pitao za vreme  i pitao da li sam nazvao Mileta.

Vratio sam se do cilja, da podržim, ostale trkače koji su završavali trku, tu su mi čestitali, Goran, Miša,  Bojan Jocic, Tamara, Albert Pap…  i mnogi drugi. Slikali smo se  a Miša je rekao: ”imamo čast da se slikamo sa vicešampionom u maratonu… ” Goran mi je rekao da ima samo 15 sekundi bolje vreme od mene u maratonu,  da sam znao, sigurno bih pokušao da oborim njegov rekord.  Čestitali su mi i  Čikara i Adzić ubrzo posle toga sam krenuo za Pančevo. Uopšte nisam jeo, samo sam pio vodu, mnogo sam dehidrirao, temperatura u cilju je bila blizu 30 stepeni.

 Na putu za Pančevo pozvao sam moje atletičare, Saru Ivačković, Milicu Milinković, Nadu Tirnanić i Andjelu Tasić. Ni jedna se odmah nije javila na telefon, pa sam rekao ja hoću svima da se pohvalim, a niko neće da se javi na telefon. Kasnije kad smo pričali nisu mi verovale, da sam drugi zvanično u Srbiji u maratonu mislile da se zezam, ali su posle ukapirale da sam ozbiljan i da pričam sa uzbudjenjem…čestitale su naravno. Nada je rekla: ”jao stvarno, baš si me obradovao, drago mi je” Andjela je rekla, bravo treneru, najbolji si !!! Pričao sam im kako su mi suze išle, kako sam na 33km shvatio da imam medalju…

 Sa Markom Milovanovićem, mojim prijateljem i sektetarom AK ”DINAMO”,  takodje sam se čuo, poslao sam mu sliku i  napisao vreme i mesto, da on napiše tekst za ”Pančevac”. Fillipu Vlajiću sam takodje poslao  sliku,  ali  ništa nisam napisao… nije mogao da veruje !!!  Pozvao sam ponovo Mileta ali i dalje je bio nedostupan. Nazvao me prvi trener Cvele i čestitao, i on se iznenadio, kaže Cvele bolje trčiš kada ne treniraš, Kada sam došao kući, krenuli su i prvi bolovi u mišićima, prednje lože,  ležao sam oko 2 sata,  kada sam ustao, sve me je bolelo bukvalno, nisam mogao da hodam… zaspao sam oko 21h.

Dan posle maratona

sa trenerom

Probudio me je  telefon u 7:42, pogledam ekran, piše MILE TRENER,  čestita mi, kaže pročitao u ”žurnalu”, mislio sam da su pogrešili, super si istrčao koliko si trenirao kaže Mile! Ustajem i krećem na trening, koji počinje u 8:30 na Gradskom stadionu u Pančevu…Niz stepenice jedva silazim, zbog velike upale prednje lože, uzimam bicikl i dolazim na stadion. Mogao sam da vozim nije mi bio problem da vozim, problem je bio da hodam.  Na ulasku u stadion vidim Trenere, Cveleta i Mileta zajedno, Mnogo sam bio srećan, kad sam ih video…jer sam kod Cveleta poceo da treniram atletiku, a kod Mileta sam postao maratonac. Prvi mi prilazi Filip Vlajić i čestita, zatim moj trener Mile, kaže sad moram da te izljubim, tri puta, srpski !!! Zatim mi čestita i Cvele. Doneo sam srebrnu medaju i diplomu da se pohvalim, mojim najvećim uspehom u atletskoj karijeri. Toliko sam bio srećan i pod adrenalinom, da sam istrčao 3 kruga (1200m), jedva, prednja loža me ja mnogo bolela, taj bol ne mogu da opišem… ali sam istrčao tri  kruga!!! Mile je rekao ti si lud, odakle ti snaga!?

Popodne sam takodje došao na stadion, da odradim trening sa mojim atletičarima, istrčao sam četiri kruga, bolovi su bili isti. Prvi trening sam odradio u četvrtak, i tada sam osećao bolove u mišićima prednje lože… Brzo sam se oporavio, već  subotu sam istrčao polumaraton u Apatinu za 1:24,16

16.10.2014 izlazi ”Pančevački nedeljni list Pančevac”: Naslov Slobodan Marinkov vicešampion, u tekstu je pisalo: ”Tradicionalno medjunarodno takmičenje ”Novosadski maratom” na kojem se nadmetalo  preko 150 atletičara, održano je u nedelju, 12. oktobra. To je bilo ujedno i Prvenstvo Srbije za seniore u maratonu, na kojem je AK Dinamo zaslužio još jedno lepo priznanje. Naš sugradjanin Slobodan Marinkov osvojio je srebrnu medalju i ostvario najveći uspeh u dosadasnjoj atletskoj karijeri. Vicešampionsku titulu je zasluzio završivši trku na 42,195 kilometara za 3 sata 3 minuta i 19 sekundi, sto je njegov novi lični rekord. Treba napomenuti da je trka održana u zaista teškim uslovima za dugoprugaše, po veoma toplom i sunčanom vremenu i na temperaturi od skoro 30 stepeni”

Posle par dana došla je televizija ”Pančevo”  na  gradski stadion u Pančevu, da dam intervju, povodom maratona. To je bio moj prvi intervju, imao sam tremu, malo sam se zbubio, ali dobro je ispalo na kraju.