Trčanje.rs
Najpre moram da ti zahvalim na sjajnoj ideji da sve ovo organizuješ, da napraviš čitav program, pronađeš sponzore, ostvariš brojne kontakte, a sve je proteklo u najboljem redu. Dakle, rođen si za organizatora, ali i motivatora, vođu, i definitivno nema šta! I sam sam pomislio već u odlasku da si se iscimao baš dosta oko ovoga… ali kao što vidiš vredelo je!
Svaka čast zaista i tebi i ekipi koja ti je pomogla!
Društvo u autobusu je bila super. Sve je to uticalo na odličnu atmosferu i zezanje sve vreme od početka do kraja puta. Što je najvažnije bilo je zanimljivo i u odlasku i u povratku zahvaljujući lepim idejama, raspoloženim putnicima, duhovitim opaskama…
Jedino mi je žao što nisam u prilici da dolazim na zajedničke treninge i vaše redovne aktivnosti, te sam pre odlaska u Sloveniju poznavao samo nekolicinu ljudi iz busa, a ostale sam eto tek uspeo malo da upoznam ovih par dana, a vidim da se ljudi uglavnom već dobro poznaju.
Stoga, predlažem da ponovimo još jednom sve ovo, ako ne bude neke trke u skorije vreme (jesenja sezona već prolazi), onda da makar dogovorimo neko zajedničko viđanje kada bi mogli svi ili većina da se skupimo, a za sledeći put i sledeću trku da ekipa bude još mnogo brojnija, i da bude veći autobus (ne sumnjam da će i biti tako). :)))
Baš je dobro što smo imali i zanimljive igre tipa upoznavanje na Bledu i tajni prijatelj, te ima vremena da sledeći put napravimo opet nešto originalno i zanimljivo.
Ljubljanski maraton
Sve pohvale za domaćine! Ono što me najviše obradovalo je njihova velikodušnost da dobijemo baš bogat i kvalitetan takmičarski paket i poklone nakon trke. Okrepa na trci je super! Ima svega što je neophodno. Druga bitna stvar jeste ljubaznost Slovenaca. Odličan je osećaj da te dok trčiš ljudi zdušno pozdravljaju i navijaju, takođe i u gradu su bili ljubazni i spremni da nam pomognu tokom dana i obilaska – upute do Mercatora, prodavnice i slično.
Maruša je ostavila izuzetan utisak, žena je prava lavica! 🙂 Kada sam istrčao prvi krug maratona, ona je stajala na cilju i doviknula mi je i pozdravila me pre nego što sam krenuo u sledećih 21km.
Obilasci i izleti
Najviše sam fasciniran njihovom pedantnošću i čistoćom. Videli smo kako izgleda biti u jednoj uređenoj zemlji. Bledsko jezero je dosta lepo, ali je pre svega odlično iskorišćeno u turističke i u sportske svrhe. Dokaz da jedna mala zemlja i malo jezero mogu maksimalno da koriste svoje kapacitete. Jako nam je prijao izlet i odličan put do njega jer smo usput mogli da saznamo mnogo toga i bacimo pogled na druge turističke znamenitosti Slovenije.
Na žalost nisam mnogo uspeo da obiđem Ljubljanu (osim što sam istrčao dva kruga oko nje :)), jer se u subotu nisam baš najbolje osećao, te sam morao da odležim malo više tokom dana i ranije zaspim uveče. Ali ono što sam video mi se baš svidelo, i voleo bih ponovo da dođem, možda čak i pre maratona sledeće godine.
Trka
Došao je i taj dugo iščekivani dan – nedelja izjutra! Osećao sam se bolje i nisam imao glavobolju, ali me je ponovo mučio stomak kao i prethodnog dana. Nešto sam sav bio i zbunjen, te mi je brzo prošlo vreme od prilično obilnog doručka do pripreme i odlaska na stazu. Dok sam se nešto više puta vraćao i pakovao ranac i džepove, već je bilo manje od pola sata do starta i krajnje vreme da se preduzme brza akcija.
Nakon što smo mi, maratonci, napravili grupnu fotografiju, krenuli smo do startne pozicije. Imalo se šta videti, neverovatna gužva na startu, ni igla da upadne u beskrajnoj koloni… Uspeo sam sa Goranom Mišićem da se poguram malo napred, a preda mnom je bilo ogromnih 42km i još par meseci ranije zacrtani cilj da mi krajnje vreme počinje cifrom 2!
Stajavši u masi raspoloženih ljudi oba pola, svih mogućih godina i nacija, u tom trenutku gotovo ravnodušan prema tome hoću li svoj cilj ostvariti ili ne, gotovo da sam pomislio da je to ionako malo verovatno… Nisam stigao da se zagrejem ni koncentrišem na start, a pucanj se začuo i reka ljudi je počela da se kreće napred. Mišić je hitro zbrisao i uspeo da se kroz gomilu provuče napred a ja sam krenuo u nesigurni prvi kilometar polako dok mi je nonstop neko ispred upadao u korak. Početak je ličio na mali intervalni trening – čim spazim prazno mesto jurnem da se uvučem u njega, a posle samo nekoliko sekundi se stvori prepreka i moram da tapkam u mestu. Kraj prvog kilometra i proteklo vreme – čitavih 5 minuta! Auuu, moralo je brže! Drugi km je uveliko ličio na prvi, osim što je bio nešto brži. Shvatio sam da ću morati da nadoknadim to izgubljeno vreme vrlo brzo. Ali avaj… treći i ćetvrti km, a ja već crkavam zadihan kao da je trideseti! Vlažan i hladan vazduh, oblačno i nestabilno vreme su bili baš otežavajući faktor. Stomak me je na žalost mučio i mučio dok smo kao ogromna grupa protrčavali kroz šumicu Tivolija. Potajno sam se nadao da će kriza proći i da će sve biti OK, ali ja sam sve više zaostajao za ciljanim tempom i mučnina nije jenjavala. Imao sam utisak da će mi ovo biti najgora trka ikada i da bi bilo dobro da se koncentrišem da makar samo istrčim, da se ne obrukam sa toliko ambicioznim željama.
Na sreću, uskoro vlažan i hladan vazduh kao da prolazi, ili se ja makar navikavam na njega, a malo po malo oko 12-13. kilometra kao da počinje da svanjava u meni. Izgleda da teret u želucu i crevima polako nestaje, a sledi i ravniji deo staze u kome počinjem da osećam olakšanje, a zatim i krajnji bulevar koji, makar imamo svi utisak, deluje kao blaga nizbrdica. Taj deo mi je još bio i fenomenalan i mislim da sam već tu prilično ubrzao i čak postigao tempo koji mi je davao pravo da se nadam da ću ostvariti svoj cilj! Tu je već okrepna stanica na 20. kilometru i vreme za prvi energetski gel pre nego što bude kasno. Preostala tri sam iskoristio otprilike u pravilnim razmacima (na oko 6 kilometara) tako da nisam imao problema sa „udaranjem u zid“. Prilično zadovoljan završavam prvi krug i prvu polovinu trke, ali mi prolazno vreme oko jednog sata i 29 minuta govori da ću morati gotovo istim tempom znatno umorniji da izguram i drugi.
Idemo dakle sve ispočetka istim putem. Sve se nastavilo u odličnom tempu i sat je do 24. kilometra pokazivao čak prosek od 4 min i 10 sec po km. Međutim umor postaje veći, a usput je pored blage uzbrdice malo problem pravio i vetar. Uh stenjanje, a na tačno 2 sata trke bio sam negde između 28. i 29. kilometra – hmmm… matematika kaže da ne bih smeo da popustim sa tempom do kraja. Sve je bilo nešto teže negde do 30. kilometra kada se po drugi put ulazi u onaj urbaniji deo gde (kao da) prestaje uspon i kreće olakšanje.
Levo rame i mišić (ili tetiva) na prelomu desnog stopala su počeli prilično da bole, ali idemo dalje. Na svakom koraku se vidi i čuje bodrenje Slovenaca, a okrepne stanice imaju sve što je neophodno uključujući i pravi energetski napitak. Opet premoren prolazim pored dela gde je sa jedne strane šumica ili park, a pomenuti delovi tela mi pojačavaju upozorenje da im nije dobro. Moram uspeti, mislim u sebi gledajući u „Garmin“ i trenutni tempo koji ne sme pasti ispod 4:16. Mogu ja to, osećam da ne sme biti prepreke!
Kroz uske ljubljanske ulice probijam se ka severnom delu grada, a tu već pored puta iskače krupnim slovima broj 35! Još samo 7 kilometara do cilja, a sada mi je jasno da istim tempom za koji osećam da imam snage, uspevam u svojoj nameri. Još jedna okrepna stanica je prošla, a ja od sreće bacam sunđer visoko, hvatam ga i nastavljam dalje srećno i oprezno. Ljudi sa strane me i dalje pozdravljaju, i ja ih otpozdravljam kao i sve vreme trke, a sada još većim žarom. Noga i rame pritiskaju i dalje, ali izgleda da endorfin deluje i bolu nema mesta – osećam ga, ali ga ne osećam. 🙂
Opet taj prometni završni bulevar, super je sve, treba izdržati još samo četiri kilometara, a već mi je jasno da je sve OK. Srećem i „zeca“ sa balonom 3:00:00, čovek se izgleda smorio jer nema nikoga iza sebe, razgovaram na kratko sa njim, ali vreme je da ga preteknem. Tu je i poslednja okrepna stanica i vreme za još par gutljaja. Pred sam poslednji kilometar oseća se takva atmosfera koju još nikada nisam doživeo! Masa naroda na cilju, navijanje, žagor – fenomenalno, pa ko da ne istrči pored svega toga. Mene počinje da boli ispod grudi, ali o tome ne želim da razmišljam, još samo kilometar i prolazak kroz veliku kapiju i poslednji pisak čipa. Stoga sam i taj završni kilometar išao skoro 5:00 umesto oko 4:00 minuta, ali nikako ne žalim za tim.
Konačno stižem, da li je moguće?! Pritisnem stop, na mom satu stoji 2:57:59 (zvanično 2:57:56) i neopisiva sreća u meni! Red je da se nakon okrepe – posluženja na cilju i majice „Za menoj je 42km teka na Ljubljanskom maratonu“ vratim u hostel Veselovoj ulici. Podeliću radost sa ostalim članovima tima „Trčanje.rs“, saslušaću njihove utiske i rezultate jer osećam da pozitivna energija deluje kolektivno i da neće presušiti do sledećih pohoda i ovako lepih iskustava!
Poređenje – prvi i drugi maraton
Svoj prvi maraton istrčao sam pre godinu dana u Podgorici. Mislio sam da ću teško ikada ponoviti ili poboljšati rezultat sa njega. Ipak sam se potajno nadao da može i bolje, spremao se dosta i uspeo u tome. Prošle godine bili su idealni uslovi za trčanje – savršen sunčani dan i optimalna temperatura, a ja raspoložen, odmoran i opušten. Sada u Ljubljani se nisam osećao baš najbolje, samo jutro pred trku doručkovao sam više nego što je trebalo, a na startu se pojavio skoro u pet do dvanaest. Vreme ne baš tako pozitivno, ali će se na kraju ispostaviti za maraton sasvim OK.
Ovde velika gužva i urbano okruženje, a prošle godine široko polje i prazan prostor ispred u nedogled. Dosta težak početak u Ljubljani, a u Podgorici sam prosto leteo bez problema skoro do 30. kilometra, iako sam znao da sam sada bolje pripremljen nego lani. Međutim, verovatno je bolja pripremljenost ublažila efekat sreće, pa sam Ljubljanu istrčao sigurno u drugom delu, bez krize, a u finišu sam uspeo i da uživam u publici koje je bilo jako puno. Prošle godine pak, negde oko 38-39. kilometra je bila je frka hoće li se ikada pojaviti cilj, a sam kraj sam na mišiće jedva izgurao.
Sada mi je i oporavak bio dosta brži i lakši. Posle Podgoričkog maratona 2009. osećao sam se jako iscrpljeno i izmoreno. Ovaj put sam nekako bio skroz odmoran i odlično raspoložen u Ljubljani popodne i u autobusu kasnije, te su i razmišljanja posle prošlogodišnjeg maratona bila da mi je jedan maraton godišnje i više nego dovoljan. Sada već mogu da kažem da bih ovo rado ponovio u relativno skorije vreme, ali videćemo već. 🙂
Poređenje Budimpešta – Ljubljana
Pošto sam ove jeseni istrčao dve možda ne baš „svetske trke“, ali po standardima na koje smo navikli i po broju trkača daleko jače domaćih, hteo sam da napravim i poređenje između njih.
5. septembra sam istrčao Budimpeštanski polumaraton i to je bilo moje prvo iskustvo trčanja u ogromnoj masi od nekoliko hiljada ljudi. U Ljubljani sada nas je bilo još dosta više. Mislim da je Budimpešta bolje organizovala tu startnu zonu i raspoređivanje u bokseve prema ciljanom vremenu. Nije bilo ogromne gužve i Ogi i ja smo prošli kroz start već nakon petnaestak sekundi, a i odmah po startu se prolazi pored trga na kome ima dosta prostora, a nakon njega slede šire ulice.
Druga velika prednost Budimpešte jeste sam grad, realno je metropola sa više znamenitosti od Ljubljane. Lep je osećaj protrčati od Parka heroja, pored Parlamenta, zatim preko mosta, uz Dunav itd. Bilo je i nekoliko klavira i svirki na stazi što je uveličavalo odličnu atmosferu.
Ono što je krasilo Ljubljanu jeste velika toplina domaćina. Imam utisak kao da su svi stanovnici Ljubljane, ili otišli da istrče svojih 10, 21 ili 42 kilometara, ili se postavili negde na stazi da bodre trkače ili im eventualno pomognu. A okrepne stanice su ovde bile baš bogate, kao i pokloni koje smo dobili pre ili posle trke, za razliku od Budimpeštanskog polumaratona gde ni startnina nije bila baš jeftina, a mimo takmičarskog broja ništa nije bilo za dž. Organizatori u Ljubljani su bili definitivno velikodušniji iako imam utisak da im budžet nije bio veliki.
Zato nije ni čudo što jedna mala zemlja ima toliki broj učesnika i toliko pozitivnu atmosferu. Nadajmo se da će Beograd, koji je realno prava metropola za Ljubljanu slediti ovaj primer i biti postepeno bolji tokom narednih godina. Neki pomaci su napravljeni, zahvaljujući najviše partnerstvu sa ovim sajtom, ali nadam se da će se još raditi na omasovljavanju ljudi koji su spremni da se pojave i hrabro istrče svoj cilj.
Do tada, ja se nadam i radujem sledećem maratonskom putovanju! Već se pripremam za tako nešto i neću se razmišljati da li da krenem ili ne. Pa, ljudi, skupljajte novac za još neki ovakav vikend, a nadam se da će nam se pridružiti i mnoga nova lica.
Idemo svi na ulicu, park ili šumu, hladno vreme nam neće smetati i naredni put nas neće ni malo iznenaditi!
13 komentara. Leave new
Super utisci, Andrija. Nekako je uvek najjači utisak ono pobeđivanje sebe, kada boli da stegneš zube i nastaviš. Sećam se Podgorice 2009, kada si prosto leteo i oduševio sve nas. Ti sjajno napreduješ, a verujem da još možeš vreme da obaraš.
U poslednjkoj rečenici si dao recept kako sve to postići, pa ko se još premišlja, vreme je da krene!
Veliki pozdrav.
Savrseno druze!!!
Bravo za postignuto vreme!!!
Nadam se da ce nam se ponovo putevi ukrstiti!!!
Svaka cast za rezultat!
Tekst je vrlo realan i super napisan!
Bravo!
Bravo DRUŽE !!!
Odličan tekst odličnog trkača.
Sve čestitke i za postignuto vreme.
Andrija se prošle godine pojavio u autobusu koji nas je vozio u Podgoricu na maraton kao novo lice među ‘starim vukovima’ maratonskih staza (da, da bila je tu i Anja, Nemanja) i iznenadio nas postignutim rezultatom.
Kako je Andrija iz Kragujevca i nema prilike da dolazi na zajedničke treninge – predlažem jedan zajednički trening u Kragujevcu – jedan jednodnevni izlet u Kragujevcu sa zajedničkim treningom (npr. Šumaricama ili nekom zgodnom mestu koje odabere Andrija i njegovo društvo – pošto u Kragujevcu ima još trkača – bili su i u Budimpešti i u Ljubljani).
Svaka cast, sjajno tempirano vreme i veliki uspeh. Pravi izbor plana za ispod 3h, a tek drugi maraton…nadalje se skoncentrisi na razbijanje one druge cifre, a prva neka ostane nepromenjiva;)
e pa Andrija, znala sam da odlicno trcis, a sad znam da odlicno i pises…..
u stvari, prijatno sam iznenadjena, koliko mojih prijatelja trkaca ume i sa recima….
izgleda da ovo trcanje(.rs) izvlaci najbolje iz nas 🙂
@Srecko… hip hip hooray za tvoju ideju… zajednicka putovanja i trenizi = idila :)…
ja odmah posle Ljubljane pocela da skupljam pare za neku novu trkacku avanturu 🙂
Andrija Careeeee!!!
Odličan tekst.
Moraćemo nešto pod hitno da smislimo kako da povežemo Bg sa ostalim gradovima tako da zajednički treninzi i druženja svih Trčanje.rs-ovaca postanu redovna praksa.
Pozdrav svim učesnicima LJ. maratona i ostalim ljubiteljima trčanja! Čestitka Andriji na fenomenalnom rezultatu! Tek druga 42-ka, a PB počinje sa 2. Kapa dole! Vidim da svi imate samo pozitivne utiske kad je u pitanju organizacija, gostoprimstvo, atmosfera, priroda ,itd. Kada se čovjek navikne na sve to, kao što sam se ja u ovih sedam godina od kada sam u SLO, onda tih stvari često nije potpuno svjestan i doživljava ih kao nešto sasvim normalno.
Čitajući vaše komentare sjetih se svoje opaske koju sam prije više od 8 godina uputio mom prijatelju Mateju, kada je mene i moju buduću suprugu na svoj račun vozio dva dana po Sloveniji i pokazao nam niz prirodnih ljepota i drugih znamenitosti. Opčinjen svim što sam samo tada vidio (Bled, Bohihj, Kranjska Gora, Planica, spomen kapela ruskim zarobljenicima koji su poginuli u I sv. ratu gradeći cestu preko prelaza Vršič, izvor jedne od najljepših evropskih rijeka Soče, mjesto Kobarid i muzej Soškog fronta, poznati centar za raftere Bovec, srednjevjekovni utvrđeni gradić Štanjel, Vipavska dolina sa „kmetijama“ (seoskim gazdinstvima) gdje možete kupiti sezonsko južno voće i povrće, odmoriti se uz domaću hranu i odlično vino, Ptujski grad i Ptujska gora, poznati vinorodni kraj Haloze, kao iz bajki Logarska dolina koja se usjekla između visokih alpskih vrhova i na kraju kraljevski ručak kod njegovih), da ne govorim o čistoći i uređenosti i zavideći na svemu tome sam mu rekao: „Vi ste baš znali izabrati gdje ćete se nastaniti.“, aludirajući na doseljavanje Slovena na Balkan.
Jeste baš su znali izabrati, ali su znali i sačuvati tu ljepotu. Šta nama vrijede sve ljepote ovoga svijeta kada nemamo osnovne kulture i samodiscipline. Eh, vrijedi li uopšte išta govoriti na tu temu!?
Hvala vam puno svima drugari!!! Najbolji ste! :)))
Sjajna je nova ideja, Srećko! Na vama je samo da se organizujte i dođete, a mi ćemo vas ugostiti što je moguće bolje. Obećavam lep provod, trening i druženje!
Pozvani ste svi i držim vas za reč! 😉
Inače, mislim da sam ovaj članak nije ni nešto specijalan, ni originalan, pošto u poslednje vreme na sajtu imamo već puno dobrih tekstova sa maratonskim ili polumaratonskim iskustvima, ali je zanimljivo što je nastao skroz spontano, što se i da primetiti na početku. 🙂
Par dana nakon Ljubljane sam krenuo da pišem Veroljubu mail o utiscima, i to pisanje se samo od sebe razvilo, te smo se na kraju dogovorili da tekst bude i objavljen.
Vidimo se uskoro! 😉
Sjajan tekst, sjajan rezultat, Andrija svaka cast! Posle svega napisanog i utisaka, razmisljam i ja o svom prvom maratonu sledece godine 🙂 . Verujem da je to jedno sjajno iskustvo koje se ne moze opisati dok se licno ne dozivi i prezivi 😉 Pozdrav svim drugarima!
Eheeeehej, Mare, kad si se i ti rešio za maraton, onda zaista…! :)))
Samo polako, možeš ti još puno da daš u svojim disciplinama, očekujemo nove pobede i rekorde, ne treba još da se iscrpljuješ, biće dana. 😉
A kada dođe… videćeš i sam. Može da se opiše, ali nikako i da se doživi. Pamtićeš svaki kilometar, ali samo po dobrom, veruj mi!
Ako ikada porastem za maraton i ja bih voleo da trcim kao ti!
Ispod 3h…fantazija.
Hvala Pavle! Ima još mno0ogo boljih od mene ovde. 🙂
Budi uporan, što više pretrčiš, spremniji si za maraton.