Ovaj blog post nema nameru da ulazi dublje u osnove psihologije, sreće i motivacije. Ambicije su ovog puta mnogo manje: potreba da objasnim sebe i eventualno motivišem da napravite divan i hrabar korak koji vodi ka boljoj verziji sebe. Tijana 2.0 je projekat kojim se svakodnevno izgrađujem u bolju osobu. Nimalo jednosmeran, jednostavan i jedinstven. Ali svakako, dragocen.

Tijana Popadić

Moje detinjstvo i adolescencija protekli su u uljuljkujućoj, ali lažnoj dihotomiji. Fitnes vs intelekt. Investicija u učenje i razvoj kritičnosti se razvijala na uštrb vežbanja. Posledica toga bila je potpuna neizgrađenost i nespremnost mojih mišića da se ozbiljno pozabave svakodnevnim izazovima. A i zašto bi? Svuda se išlo, prevozom, taksijem, kolima, mlado telo nije moralo previše da se muči da bi delovalo privlačno, snaga se nije merila kondicijom.

Iskreno, ne znam kako se sve promenilo. Trčkaranje je ušlo u moj život bez preteranog otpora, ali sada znam da tada još uvek nisam bila trkačica. Tako sam trčkarala kroz srednju školu i fakultet, smejala se promeni godišnjih doba i verovala da je to što radim dovoljno. Nije bilo.

Jedina izvestnost u životu – promene!

Odjednom, svi smo imali preko 25 godina, i zamori materijala su počeli da se osećaju. Došla je i promena, sajt trcanje.rs, ljudi koji menjaju sebe, bilo mi je drago, ali nisam u tom trenutku bila spremna da uskočim u taj tok. Gledala sam prijatelje kako rastu, menjaju se, postaju zaista bolji ljudi, ali još uvek mi je bilo prerano. Radila sam na sebi, za sebe, postavljala ciljeve, neke i ispunila, ali trčanje mi više nije prijalo.

Jedna od novogodišnjih rezolucija je bila da istrčim 10 km. Stigla sam do 8km i udarila u zid. Sama sa sobom, shvatila sam da nemam disciplinu niti znanje da se gradim dalje. Imala sam 30 godina i rešila da istrčim prvi polumaraton. Konačno sam prelomila i došla u Beogradski trkački klub.

Prvi trening i prvo razočaranje; na drugom krugu od 500m ne mogu da pratim ni najsporiju grupu i gušim se. Nikada do tada mi se nije desio spazam te vrste. Panika. Da li ću odustati? Drugi trening. Inat. Nije problem, usporiću. Istrčala sam 8 km. Treći trening, probaj 10! Probala – istrčala. Promena se nije desila u nogama. Promena se desila u glavi.

Kako bih samu sebe održala na kursu, odmah se prijavljujem za polumaraton u Berlinu. Početak aprila. Kupljena karta. Sada nema nazad.

Građenje volje

Jedno je znati da možeš da istrčiš više nego što si mislio, druga vrlina je ponavljati taj proces svaki put. Da li je zahtevalo žrtvovanje? Naravno. Ja nikada nisam bila jutarnji tip, i ideja da se nedeljom ujutro trči mi je najblaže rečeno, delovala kao pakao u malom.

Ali, eto mene, iz nedelje u nedelju, naspavana i spremna da se mučim. Ah mučenje, prejaka reč? Kako kada. I dalje prespora da idem sa grupom, ja trčim krug oko Ade uglavnom sama. Želite li da znate kako to izgleda?

Konstantan dijalog volje sa emocijama

– Joj ne mogu više, tako je teeeško. I noge bole i jedva dišeš, da li je to pametno?
– Ćuti i trči! Naravno da možeš, prošli put si trčala 10km.
– Ali tada sam bila sveža, i spavala sam preko 8 sati i išla sam sporije… a sada se mučim, eto i očigledno nešto nije u redu i osećaš kako te žiga koleno? Otpašće ti noga ako ne staneš sada, molim te, staniiii!
– Svaki put te žiga koleno, seti se, to je uvek tako dok se ne zagreješ, evo već smo na 4km, vidiš klub sa druge strane, imaš još snage, samo diši i lagano, ritam, ritam.
– Neću više, neću, mučiš me, a mogla sam još da spavam, da klopam one slatke mafine što je Tamara pravila (op.a sestra), da mazim pse..
– Umukni i trči. Ili hajde da pričamo o nečemu lepšem, npr. seti se mora i kako je lepo bilo trčati uz obalu…

Na cilju: jednoglasno “Bravo Ja!”. Na kraju treninga volja i emocije se pomire u strasnom zagrljaju endorfina. Sve pršti od sreće i zadovoljstva i odatle crpimo volju da se ponovo pojavimo na treningu po kiši, snegu, košavi i ostalim naizgled neprijatnim vremenskim uslovima.