Na trci je nastupilo ukupno 146 takmičarki i takmičara, od čega 28 pripadnika Vojske Srbije. Svi učesnici su završili trku i povređenih nije bilo. Jedna mala nezgoda zadesila se momku koji je uganuo nogu, ali se nije predavao i trku je završio poskakujući na jednoj nozi. Gorska Služba Spasavanja je reagovala samo jednom kada je u susret pošla takmičarima koji su završavali trku nakon 40 minuta od početka 5 km veoma zahtevene trke.

Sam događaj počeo je u 10h, kada je krenulo okupljanje učesnika. Svi učesnicima je nacrtan broj na levoj ruci i levoj nozi, što je učinjeno zbog bezbednosti takmičara, jer bi zirhenadle, prilikom skokova i provlačenja mogle da se otkače i na taj način povrede učesnike.

Savez za rekreaciju i fitnes je u saradnji sa klubovima iz saveza organizovao zagrevanje za učesnike i tačke koje su zagrejale atmosferu, pred nastup DJ iz Red Bull-a koji je uz stihove pesme “Here we go“,  pesme “Hey boy, her girl”  od Chemical Brothers startovao trku. Dimne bombe i odbrojavanje odličnog voditelja Dragana iz SZRF pokrenule su najluđu trku na koji su mnogi učestvovali.

Nebojša Miljković: SJAJNO. Tako opisujem u jednoj reči Košutnjak Challenge Race 2012. Iako sam sam se u momentu osećao kao prase trčeći po blatu, kao telence preskakući bale sa slamom i kao učesnik Velikog brata, ništa mi to nije teško palo, jer je sve bilo sjajno organizovano. Sjajna ekipa! Čestitam svim učesnicima na zavrsenoj trci, jer svi smo pobednici, iako smo amateri. NAJISKRENIJE POHVALE!!! Jedva čekam sledecu godinu.

Staza KCR je bila jako teška uz prepreke kao što su blato, velike nizbrdica uz balvan, potok i uzbrdicu koji su učesnici savladali uz pomoć konopca. Red Bull je bio sponzor kula od sena, a aktivistička prepreka “SAČUVAJMO KOŠUTNJAK” od đubreta sakupljenog na Košutnjaku bila je smeštena pred sam kraj trke. Prepreke su za prvi put bile nešto blaže, ali za sledeća izdanja planiramo mnogoo više blata, jer smo videli da vam se to sviđa :)

Milena Vujičić: Kakva subota, kakav dan! Još uvek sabiram utiske od juče :) I baš sam poželela da ih podelim sa vama… KCR je do sada najlepša trka na kojoj sam učestvovala.. Zbog čega? Neverovatna količina pozitivne energije, adrenalin, sjajna organizacija, spoj mladosti i iskustva, solidarnost trkača tokom trke, osmesi, vrištanje, navijanje, zagrljaji, čestitke, pobednički duh i iznad svega prelepa ideja i vizija za koju se zalažete organizujući aktivnosti ovog tipa…

Mislim da KCR 2012 pomera očekivanja trkača u Beogradu i postavlja određene standarde u vezi sa stvaranjem atmosfere pre i nakon trke, informacijama za učesnike, ali i startnim paketom koji se sastojao od majice, medalje, dezedorans, mineralna voda i Red Bull-a uz vaučer na popust na Salomon opremu u Besportu.

Na kraju trke, uz adrenalin koji nas je sve vozio, nastala je zajednička fotografija svih učesnika, pobednika koji su imali hrabrosti da izazovu sebe i pomere svoje granice.

Trčanje.rs i SquashLand žele da se zahvale svim učesnicima, partnerima i sponzorima, a ponajviše našim volonterima na pruženoj šansi da stvorimo događaj po našoj  meri i meri svih nas koji volimo i živimo trčanje. Nadamo se da ste uživali!

Fotogalerije pogledajte na zvaničnoj FB stranici trke.

Fotogografije u tekstu by Djordjina Ćirić, Katarina Vučković

Kako simpatični Todor percipira Srbiju, šta voli da radi i koju energiju nosi, pogledajte u intervjuu koji smo uradili ispred naših prostorija.

Sutra će biti lepo vreme. Prošetajte se Košutnjkom i dođite da bodrite one koji su prihvatili izazov KCR.

Danke bitte schon.

Istraživači su upoređivali smrtnost osoba koje su redovno džogirale i onih koje nisu, a koje su učestvovale u velikom istraživanju (20.000 ljudi) starosti između 20 i 93 godine. Takođe, pitali su 1116 muškaraca i 762 žene o tome kuda, kojom brzinom i koliko puta nedeljno trče.

Tokom 35 godina koliko je trajalo istraživanje (počelo je 1976. godine), preminulo je 10158 onih koji nisu trčali i 122 džogera. Istraživači su zabeležili da je rizik od smrti bio za 44% manji kod džogera, kao i da su muškarci koji redovno trče produžili svoj život za 6,2 godine, a žene za 5,6 godina. Najbolje efekte ima sporo trčanje, jedan do dva i po sata nedeljno.

„Trebalo bi da se malo zadišete, ali ne da ostanete bez daha“, kaže dr Šnor. „Smrtnost je manja kod ljudi koji umereno trče, u odnosu na one koji ne trče uopšte ili preteruju sa vežbanjem.“

Istraživači navode i šta sve, tokom trčanja, doprinosi zdravlju: poboljšava se unos kiseonika, osetljivost insulina, lipidni profil (rastu vredsnosti dobrog holesterola, smanjuju se trigliceridi), funkcija srca, gustina kostiju, imunitet, psihološke funkcije. Poboljšane psihološke funkcije se pripisuju i činjenici da ljudi imaju više socijalnih kontakata kada trče, objašnjavaju istraživači, i dodaju da trčanje snižava pritisak, smanjuje skupljanje trombocita i sprečava gojaznost.

Optimalne koristi od trčanja imate pri sporom ili umerenom džoginu, sa ukupno sat do dva i po sata nedeljnog treninga koji treba da rasporedite u 2 ili 3 treninga tokom nedelje. Pogledajte naše primere i planove treninga za početnike. I u akciju :)

Izvor: Zdrava hrana, Pročitajte i smešne komentare na Daily Mail

Uprkos neverovatnom uspehu koji je postigla, organizatori maratona odbili su da joj zvanično dodele medalju ili da je barem svrstaju na spisak uspešnih takmičara, što je navelo ostale učesnike da joj poklone svoje nagrade. Tako je, okončavši i poslednju etapu trke, došla do daha i u senci Bakingemske palate stajala okićena sa desetak medalja.

Kler ne može da hoda otkako je, pre pet godina, pala s konja i slomila kičmu. Zahvaljujući specijalnom odelu s ugrađenim senzorima pokreta, motorima na baterije i kompjuterom, invalidska kolica joj više nisu potrebna. Kler je izašla na start 22. aprila zajedno sa ostalim takmičarima, a dnevno je savladavala između 1,5 i četiri kilometra.

Prolazak kroz cilj doneo joj je nagradu od 90.000 funti (150.000 dolara), koja će otići u fond za istraživanje oboljenja kičme.

Izvor: 24 sata

Godinu dana Kluba uličnih trkača Trčanje.rs

Pre godinu dana, nakon naše objave da osnivamo road runners club sevali su komentari na ovom sajtu. I danas ima komentara, kako nismo ovo, nismo ono,  samo još da znamo šta smo… No, tada smo interno mi u timu imali jednu prepisku međusobne podrške.

Uverena sam da je ovaj klub najbolje sto se moglo desiti trčanju u Srbiji. Sigurna sam da će ovo voditi pravoj popularizaciji trčanja! Tek sada će svi ti tihi korisnici sajta, svi oni koji žele da počnu da trče, a strepeli su da je ekipa previše profi za njih, da neće moci da ih prate, da su suviše van forme, tek sada će oni doći kod nas. U klubu su potpuno ravnopravni, spremni da počnu da trče uz podrsku i uputstva od nule ka svojim prvim trkackim ciljevima!

Takodje, ovaj klub ce resiti mnoge teskoce sa kojima se prvobitna, neformalna zajednica suočavala, kada je rec o identitetu i osecaju svojine nad trcanjem kao sajtom i organizacijom. Sada ce se jasnije znati te granice, zvanicna lica kluba, to vodi vecoj profesionalizaciji i ozbiljnosti, u sta upravo i treba da preraste i transformise se ova komuna, nakon godine rada i aspiracija ka necemu velikom. 

Nekako stoje ove reči podrške, ali sada su ovi problemi koje možete nazirati, tako banalni i tako prevaziđeni.

U tom trenutku osnovati trkački klub, može se reći da kao poslovna ideja nije baš najbolje. No, sanjali smo i tada i sanjamo sada isti san i povlačimo poteze… I mislim da svesno idemo ka tome nečemu što sada ne možemo i zamisliti.

Spomenuo bih samo brojne ljude i sjajna postignuća i transformacije koje su ljudi doživeli podršku Kluba i našeg trenera Ivana. A to se nikada, ali nikada ne bi dogodili da nije ovog Kluba. I to je nešto što nikada ranije se i nije događalo, a danas zbog tekstova sa ovog sajta i podrške koju svaki član dobije u Klubu primeri promena na ličnom planu su neverovatni.

Možda jedna privatna poruka koja je zakucala na moj i Ivanov mejl može da kaže puno:

Zato što sam prošla kroz cilj bez hodanja i bez muke i što me je sreća obuzela i zato što je to vaša zasluga, izražavam vam zahvalnost 

I to su stvarno velike stvari. Ono kada dođeš i ne možeš da trčiš duže od 5 minuta, pa malo po malo pretrčiš krug oko Ade, te završiš prvi polumaraton. Svaki od ovih uspeha vidim kao lično svoj i kao klupski. I to mene vozi :)

Deo ekipe uz godišnju članarinu

Možda je naš rođendan pravi trenutak da iskoristite šansu i postanete deo ekipe trkača i trkačica iz celog sveta, tj. naš član na godinu dana. Bilo da ste u Beogradu ili samo iz daleka posećujete naš sajt.

Pozvao bih sve naše posetioce sajta  da postanu deo naše ekipe, te da za MANJE OD 500 DINARA mesečno uz godišnju članarinu od 5900 RSD postanete član Trčanje.rs. Da ne bude samo da je na papiru, ubacili smo i neke prednosti koje možete ostvariti kao član RRCT:

• 4 TRENINGA MESEČNO,  nedeljom sa Klubom na Adi Ciganliji uz osveženje posle treninga
• POKLON MAJICA TRČANJE.RS!
• NAJBOLJE INFORMACIJE O TRČANJU, pristup klupskom njuzleteru i zatvorenoj FB grupi
• POPUSTI za članove na trke, putovanja, predavanja i opremu za trčanje
• BIBLIOTEKA (veliki broj trkačkih časopisa na engleskom i nemačkom, knjige)
• RUNNERS CAFE, jednom mesečno otvaramo prostor za druženje, gledanje filmova, gostujuća predavanja
• DOPRINOS RAZVOJU TRKAČKE ZAJEDNICE i održivosti svih besplatnih sadržaja koje organizujemo (sajt www.trcanje.rs, otvoreni treninzi, škola triatlona, predavanja, volonterske akcije…)

Normalno je pitanje i razmišljanje u ova teška vremena, da li i šta dobijem za 500 RSD mesečno. Ukoliko sve ovo gore nekako ne vredi 500 dindži, onda isto tako razmsilite o tome šta je trkačka zajednica i o tome zašto je uzimao zdravo za gotovo. Jer zajednica postoji samo onda kada svako od nas razume odgovornost, tj ima dužnost da doprinese njenom razvoju.

Mi vas pozivamo da budete deo naše zajednice, da budmo što brojniji i tako ostvarimo još jači uticaj na stvaranje jedne aktivnije kulture življenja u Srbiji.

Srž ovog tronedeljnog putovanja bio je treking, šetnja sa štapovima po regionu Everest sa pogledom na najveće vrhove sveta, pa i sam Mont Everest, onaj najbliži nebu sa 8848m. Pored fizičkog, u dodiru sa hinduizmom i budizmom, bio je ovo i duhovni put i prilika da učimo o nama samima posmatrajući moćnu prirodu i vredan narod Šerpa koji živi na visiniama preko 3000m.

Uspeli smo: Šansa za Dineša!

Ono što nas je ove godine povezalo bio je već drugu godinu za redom, osećaj da Himalajima treba da vratimo dobru energiju koju tokom 12 dana šetnje nesebično uzimamo. To smo i učinili, skupljajući jednogodišnju školarinu za malog Dineša, trineastogodišnjeg dečaka koji je ostao bez roditelja, a koga smo pronašli u budističkom manastiru Tengboče na 3800 metara nadmorske visine.

Jedna prosečna sprska plata bila je dovoljna da nasmejani i razigrani Dineš, koji nas je očarao svojom skromnošću, radoznalošću, poštovanjem i razumevanjem, obezbedi sebi godinu dana života u internatu, sa plaćenim smeštajem, obrocima, knjigama i školovanjem.

Kada samo pomislite da jedno vaše prosečno letovanje, nekome može da znači celu jednu godinu bezbrižnog dečijeg života u Kumdžungu, mestu u kome se nalazi jedina srednja škola u region Everest, oblije vas sreća da ste uradili jednu dobru stvar za dete koje bi u suprotnom već ušlo u svet odraslih i to na nemilosrdan način – radilo bi kao porter. A porter je zanimanje koje ne želite svom detetu – dnevno podrazumeva desetak sati nošenja tereta koji često prelazi i 60 kilograma.

No niko nije rekao da je život lak za ove vredne ljude. Deca ovde, kao i svi odrasli, ne poznaju lenjost ili ono naše: “Kasnije ću” i “Mrzi me sada”. Jednostavno da bi se obezbedila hrana za jelo, dopremila odeća ili osušila balega za grejanje, svako mora da da svoj doprinos.

A mi smo naučili da naš posao i nije baš strašan. Ponekad ima malo više strana naučiti, koji više mejl poslati ili sastanak obaviti, ali ne i kao kod Lakpe, momka od 32 godine koji 7 kutija od po 12 litara vode, nosi na svom čelu po neravnom i brdovitom terenu Himalaja i sanja da odškoluje svoje dvoje dece kako ne bi morali da ponavljaju isti težak posao. No, Lakpu kada smo pitali da li je umoran, i ako mu vidiš da nije dobro, nikada, ali nikada nije rekao da mu je išta što radi teško ili da ne može.

Svako ima krizu, ali zajedno možemo do cilja

Cela ideja našeg puta nije bio ludački zov adrenalina, usled kojega bi bezbednost naše grupe bila dovedena u pitanje, a malobrojni pojedinci ili pojedinke dizali svoj nadljudski ego u visine. Everest je magnet za adrenalisnke zavisnike koji se trude da urade što luđu stvar i na taj način se upišu u listu onih koji su dokazali da su im izazovi preči od verovatnoće da na Everestu izgube život.

To ne znači da na ovom putu nismo imali izazovnih trenutaka, već da su oni bili kontrolisani i prilagođeni i za malog Andreja koji se upisao u istoriju kao najmlađi Srbin koji je svojim nogama uspeo da dođe do 5550m. A verujte, za to, treba pobediti onaj glas u sebi koji kaže: Odustani, vrati se u toplo, ne treba ti ovo u životu. Svako na treku ima krizu, ali najvažnija lekcija je i da svaka kriza prođe i da na kraju svi zajedno možemo do cilja.

Naš glavni trekerski cilj je bio Čukung Ri, na 4 sata uspona od mesta zvanog Čukung. Ri na nepaskom znači vrh, tako da ne čudi ovakav naziv. Čukung Ri je jedno 5550 metara visokog kameno brdo, koje je za mnoge od nas bio najveća visina koju smo u životu popeli.

Visina, naš nevidljivi neprijatelj

Meni je ovo bio i lični izazov jer sam kao mali, a i kasnije imao umereno teške probleme sa astmom. Ljudima koji imaju hronične probleme, posebno sa plućima, se ne preporučuje duži boravak i odlazaka u planine, pa sam sa nestrpljenjem i određenom bojazni očekivao reakciju svog organizma na razuđeni vazduh na više od 5km nadmroske visine.

Moram priznati da sam još jednom sebi dokazao da se uz astmu, koja se i dalje definiše kao neizlečiva bolest, može živeti aktivno, te da zdravi stilovi života, baš kao što je i bio i ovaj treking, pokazuju da su granice često samo na papiru i očekivanju drugih.

Kako izgleda razglednica koju biste platili million dolara?

Jedini problem kod prizora kao što su oni na Himalajima jeste težak izbor u kom pravcu da gledate, jer svuda oko vas su veličanstvene planine od preko 7 i 8 hiljada metara, svuda prelepi vrhovi koji izazivaju strahopoštovanje i osećaj da je sva ova lepota nagrada za one koji bi da naprave korak dalje.

Sav napor penjanja, sav vetar, znoj i sav umor nestaju u trenutku kada dođete do krajnje tačke svog puta i osvrnete se oko sebe. Pogled vam dopire do Mont Everesta, ali se tu i ne zadržava, jer su oko njega jedno Loce (Lhotse) koje je kao 4. najveći vrh na svetu možda još moćnije i strašnije od Čomolungme, kako se na tibetanskom naziva Everest. Još lepši gorostas i najslikanija planina na svetu je i Ama Dablam koji podseća na majku koja svojim rukama štiti svoju ćerku.

Nima Dima i moć sadašnjeg trenutka

Danas veliki broj duhovnih i životnih učitelja pokušava da nas nauči kako da budemo prisutni ovde i sada. Samo jedno jutro mi je bilo dovoljno da uvidim šta to znači i kako ljudi na Himalajima žive neprestano u sadašnjem trenutku, bez briga za moguće probleme koji će nastati u budućnosti ili opterećivanja i kajanja za pogrešne odlukame u koje su se desile u prošlosti.

Sve se desilo u Tengbočeu, u toku povratka za Katmandu, ali ne u budističkom manastiru u selu, nego mnogo prostije – osetio sam jednostavnost gledajući porodicu Dima, gazdarice lodža koja uz dve ćerke i Dineša, klinca kome smo pomogli, sa uživanjem vodi posao oko lodža u kojem smo bili smešteni.

Negde oko 8:00 izjutra sedeo sam u Tengbočeu, ispijao čaj sa mlekom i gledao na koji način svi oni rade poslove oko lodža. Svi su bili toliko koncentrisani na posao koji su obavljali, ali ujedno tako opušteni i spori u realizaciji.

Nimina ćerkica, koja mi se onako radosno smešila prethodno veče, raspostrirala je ćebad, Dineš je išao po brašno, majka Nima čistila ulaz. Sve to bez ikakve žurbe i nervoze, ćutke ili uz pevušenje, kao da ne postoji ništa drugo, ništa važnije i sa poputnim uživanjem na divnom jutarnjem suncu i mirisu okolne borove šume, u selu od par desetina žitelja na 3867m nadmorkse visine.

Odlazak u Himalaje za mnoge se podrazumeva da je nedostižna, a tako željena destianacija. Nešto poput ribarske kuće na moru u kojoj sanjamo da bi savršeno živeli, ali nikada ne preuzimamo ni najmanju akciju da se pokrenemo u pravcu tog sna. Himalaji imaju dovoljno snage da svakome ko dozvole promene život. Pitanje je da li ćemo se ka toj promeni i pokrenuti. Ukoliko nekada odlučiti da pokušate, ne zaboravite na EST i njihov tim koji vam u ovome mogu pomoći. 

Tomas Frankenbah je uspešan karatista, ali i stručnjak za ishranu i sportsku medicinu. Od 2004. na jednoj klinici za rehabilitaciju u Bad Zalcšlirfu nedaleko od grada Fulde vodi Odeljenje za ishranu i pokret. Godinama se bavi i psihologijom. Nedavno je objavio knjigu pod naslovom „Zbog čega su trkači uporni, a surferi uživaju u životu“.

Sport kojim se bavimo otkriva naš način života

U knjizi zastupa tezu da sport kojim se čovek bavi govori ponešto i o njegovu karakteru kao i o duševnom stanju. Oduvek su postojali klišei u koje su ljudi verovali, ali sport kojim se bavimo otkriva naša tajna nadanja, potencijale ili način života. I to više nego što mislimo, tvrdi Frankenbah.

Kod borilačkih sportova na primer, kojima se i on sam bavi, tipično je da sportista trenira sam kako bi se pripremio za borbu s protivnikom. Iako povremeno ima sparing-partnera, u pripremama mora da se, pre svega, pouzda u samog sebe. Mora da pokuša da prodre, da na bilo koji način, šakama ili nogama, zaskoči svog protivnika i da se istovremeno brani. „Takvi sportisti mogu da se upitaju: ’Šta za mene znači težnja za zaštitom, bezbednošću? Šta činim da bih se osećao bezbedno? Zašta se isplati boriti i van sportskih terena?’“, kaže Tomas Frankenbah.

Željda da se bude zajedno

Najpopularniji sport u Nemačkoj je fudbal. Tu je, kao i kod ostalih timskih sportova, važan osećaj zajedništva. Tokom velikih takmičenja u celoj se zemlji razvija osećaj zajedništva, pa bi svaki fudbalski navijač mogao da se upita u kojoj meri je kod njega važna težnja za zajedništvom, objašnjava autor knjige.

Načelo upornosti

Nemci se veoma mnogo bave kondicionim sportovima u kojima se traži izdržljivost. Džogiraju, plivaju, bave se pešačenjem, biciklizmom… „Kod takvih sportova monotonija je jedan od osnova; monotonija, ne obavezno i kao negativan element. Pešačenje, džogiranje, nordijsko hodanje ili biciklizam odvijaju se po vrlo jednostavnom načelu koje se stalno ponavlja.

Čoveku to mora da se dopada i tu mora da postoji izvestan stepen“, kaže Frankenbah. „Tu se radi o samopodsticanju, što je potpuno drugačije kod sportova u kojima je glavni element zabava, kao na primer kod surfovanja, skijanja ili snoubordinga. Tu ljudi, da bi mogli da se bave svojim sportom, koriste pre svega prirodne elemente kao što su vetar, voda, zemlja ili sila teža. Kod kondicionih sportova može se govoriti o radnom ritualu koji čovek savladava. Ustrajno napreduje zahvaljujući sopstvenoj snazi“.

Sport kompenzuje stvari koje nam nedostaju u svakodnevnici

To bi moglo da ukaže na to da sportisti u svojim aktivnostima kompenzuju stvari koje im nedostaju u svakodnevici. Ali bavljenje određenim sportom može isto tako da znači i dosledni nastavak i inače primenjivanih životnih principa, upozorava Frankenbah. „Na primer, neko je u svakodnevnom poslovnom i porodičnom životu vrlo ustrajan, strpljiv, pouzdan čovek i to je, namerno ili ne, i sam prepoznao. Tada on isto to načelo primenjuje i u sportu kojim se bavi, pa svoju upornost koristi i kod treninga“.

Neopterećeno kroz život

„Reč sport potiče od latinskog izraza ’desportare’ – razonoditi se, uživati. Ali i u razonodi i neopterećenom uživanju nalazi se izvesna doza promišljanja. Treba razumeti zašto čovek radi. To je faktor koji doprinosi osećanju zadovoljstva“, kaže Frankenbah i dodaje: „Što čovek više uspeva da samog sebe razume, to će mu iskustvo o životu i o sebi samom biti veće, pa će i neopterećenije ići kroz život“.

Tekst nam je prosledio Ilija Batas Belić
Autori: Štefan Nestler / Snježana Kobešćak, izvor: Deutche Welle

Sve se desilo u Tengbočeu, u toku povratka za Katmandu, ali ne u budističkom manastiru u selu, nego mnogo prostije – osetio sam jednostavnost gledajući porodicu Dima, gazdarice lodža koja uz dve ćerke i Dineša, klinca kome smo pomogli,  sa uživanjem vodi posao oko lodža u kojem smo bili smešteni.

Negde oko 8:00 izjutra sedeo sam u Tengbočeu, ispijao čaj sa mlekom i gledao na koji način svi oni rade poslove oko lodža. Svi su bili toliko koncentrisani na posao koji su obavljali, ali ujedno tako opušteni i spori u realizaciji, ne osvrćući se ili ipak, dostojanstveno prihvatajući i poništavajući svu nemaštinu u kojoj zadovoljavaju svakodnevne potrebe: npr grejanje na balegu, prost jelovnik, grejanje vode na peć, nedostatak ikakve zdravstvene zaštite ili bilo kakvog prevoza izuzev svojih nogu.

Nimina ćerkica, koja mi se onako radosno smešila prethodno veče, raspostrirala  je ćebad, Dineš je išao po brašno, majka Nima čistila ulaz. Sve to bez ikakve žurbe i nervoze, ćutke ili uz pevušenje, kao da ne postoji ništa drugo, ništa važnije i sa poputnim uživanjem na divnom jutarnjem suncu i mirisu okolne borove šume, u selu od par desetina žitelja na 3867m nadmorkse visine.

p.s. Stigao sam u Beograd prekjuče i to uz osećaj koji me i dalje drži – da je sve oko nas prelepo i baš kako treba biti. Jutros u 6:00 zajedno sa ćaletom, koji je danas napunio 60. rođendan sam trčao po Ušću. Nakon toga, istezanje i vežbe joge. Sport, i joga pogotovu, su odličan način da vratite sebi osećaj bezbrižnosti i mira. Mislite li drugačije? 

p.s. Ne možete da verujete koliko čoveku nedostaje trčanje nakon 20 dana Himalaja! U nedelju u Brodu (pored Laga) smo u 9h. Dođite da zajedno trimo :)

Dineš je jedno divno nasmejano dete. Za nepoverovati, ali njemu kez ne silazi sa lica. Ne smem ništa da preptostavljam, samo se nadam i želim da mislim da nežnost i atmosfera koju smo mu pružili nije ona koja će nestati nakon par dana.

I ubeđen sam da je tako. Dinešu škola znači mnogo. I mnogo je ponosan na svoju školu u Kumdžungu. Doneno nam je uramljeni poster Kumdžunga, te nam je pokazivao zgradu škole, učionice, hostel gde živi, kantinu. Naravno da smo ga pitali gde mu  živi curica, no onako kao svako dete je stidljivo izbegao odgovor.

Dineš ima 14 godina i ide u 2. razred srednje škole. Najviše voli matematiku i engleski, a najslabije mu ide nepalski. Kao i svi klinci igra fudbal, pozicija golman. Radoznao je, odmah je prišao kompjuteru da vidi šta radim, pa je tako zaradio par partija flipera. Jako je vredan, kod kuće u Tengbočeu, gde smo ga sreli je po ceo dan pomagao u u kuhinji. No, njihov odnos prema teškim uslovima života čine da pojam vrednoće nije tako značajan  jer ovde su svi vredni, drugačije teško da bi opstali.

Dineš ima i starijeg brata i sestru, a na moje pitanje da li ih viđa, samo se ućutao i onako nakupio tuge. Neverovatno, ne mogu ni da zamislim da nemam roditelje, a da brata ne viđam. To je bio jedini trenutak kada sam ga video da nema ogroman osmeh a licu.

Srednja škola u Kumdžungu

Inače Dineš ide u jedinu srednju u ovom kraju. Školu u Kumdžungu osnovao je sam Ser Edmund Hilari, čiji kult kao prvog čoveka na Everestu ovde živi. Pored ostalog i zbog toga što smo njegovim koracima i mi šetali, te njegovog kasnijeg angažmana da u promociji upravo treka  kao oblika planinarenja.  A od brojnih trekera i turizma lokalno stanovištvo većinom živi. A još važnije jer Hilari do kraja svog života nije zaboravio ovaj siromašni kraj planete, već mu se iznova vraćao i pomagao ga kroz fondaciju koja je osnovana sa sedištem u Kanadi.

I Dineš trči

Meni je naravno interesantno trčanje. Kada vidite kako žive ljudi ovde, u kojoj nemaštini, najmanje što biste pomislili da bi se neko bavio trčanjem. Još u Katmanduu mi je bilo zapanjujuće da sam u 5 ujutru video na desetine džogera i džogerki, a kada sam saznao da i je i Dineš ucestvovao na trci, te da je posebno ponosan na 52. mesto u apsolutnoj konkurenciji na trci u regionu Everest.

Naravno, ekipa kao ekipa vec simšlja kako da ga dovede u Srbiju. Dat je predelog da trči za Partizan, ali se drugi deo ekipe pobunio, jer zašto u Partizan, kada je Zvezda bolja. Šalimo se, ali i ozbiljno smišljamo kako da mu doturimo kompletnu trkacku opremu iz Katamndua.

Šansa za Dineša

Na kraju, mnogo mi je drago da smo uspeli da damo šansu ovom malom. Mnogi njegovi vršnjaci, kao i on, kao dete bez roditelja su osuđeni da rade kao porteri. Juče smo videli dečka koji nosi 7 kutija x 12 litarskih flaša vode. Pre neki dan, malog sa 9 velikih drvenih greda. Onako razapet i pogrbljen. Napravi 50 koraka i stane da se odmori. I tako nosi to satima.

Drago mi je bilo i jako mi je značilo što je Dinešova mama, Nima koja vodi lodž gde u kome smo mi bili smešteni, a gde on provodi raspust upotrebila iste reči kao i što smo mi dali ime akcije. Ona je rekla baš to: Hvala vam za šansu koju ste dali Dinešu. Sada je na malom da tu šansu iskoristi.

A mali sve zna. Toliko je ovde izraženo poštovanje, mladi starije, porteri svoje poslodavce, domaćini goste… Zato mi je i neverovatno kako on nama pokazuje školu, kao da nam kaže da ga ne zaboravimo, koliko mu to znači. Mislim da mali sve zna ili još bolje oseća.

Dineš, školujući se i provodeći vreme u internatu sa drugom decom,  dobiće detinjstvo kakvo svako dete zaslužuje. A samo ovo je i dovoljno.

Na kraju, hvala svima koji su pomogli ovu akciju. Sakupili smo 530 EUR što je dovoljno za celu jednu godinu dana školovanja, života u hostelu i klope za malog. Voleo bih da ste bili tu sa mnom i da ste osetili šta smo zajedno učinili.