Flickr: irenaradinovic

“Možda bi kogod hteo znati kakve sam hasne imao od toga…” Dr Radivoj Simonović

Često me ljudi, iz neplaninarskih voda, pitaju: “Zašto sam odabrala planinarenje? Zar nije lepše sedeti u toplom domu, kafiću, umesto ustajanja sa prvim zracima sunca, kako bi se stiglo na bus, a onda ceo dan proveo daleko od civilizacije, na vrhu neke planine?” Verujem da i većina vas deli moje iskustvo.

A odgovor nemam… Priče o nezaboravnom zalasku sunca posmatranog sa Devojačkog groba, dok je ispod vas more oblaka i snega, o tome kako je biti na mestu gde nije prošlo više od pedesetak ljudi, o tome kako je kad si mokar do gole kože, a opet si najsrećnije stvorenje na svetu, o prelepoj prirodi, čistom vazduhu, rumenim obraščićima od hladnoće, nezaboravim druženjima, donekle ih uvere u moju zaljubljenost, ali gotovo uvek ostane stav: “Ma sve je to super, ali ja nisam za to…”.

“Pa jesi li ti normalna?”

A kad spomenem Fruškogorski maraton i staze srednjeg, velikog i ultra maratona – tek tada vidim zabezeknutost na njihovim licima! “Pešačiš 80 i 100 km!!??! Pa jesi li ti normalna??!?”… I na ovo pitanje nemam logičan odgovor – i ne trudim se da ga nadjem.

“Davne” 1998. godine čula sam prve priče o ovom neobičnom maratonu. Oduvek sam smatrala da se maratoni trče, a planinarski maraton je ipak nešto sasvim drugo.

Prikupljala sam informacije o stazama, slušala priče iskusnijih planinara i nadala se da ću i ja jednom uspeti da osetim tu magičnu privlačnost. Desila se 2000. godina, otišla sam na svoj prvi (pripravnički) maraton. I od tada znam da ću uvek sa nestrpljenjem da očekujem početak maja i odlazak na Frušku Goru.

Gluvo doba noći, negde oko 3h. Baterijska lampa (ako nije “crkla”) i ja – same u sred Fruške Gore. Ako imam sreću, oko mene još nekoliko prijatelja ili slučajnih sapatnika. Psujem sebe, psujem onog ko me naterao da dodjem tamo, pokušavam da se snadjem tragajući za srcima po Fruškoj Gori. Dok svi lepo spavaju u kući, uvijeni u ćebence, ja sam izložena vetru, ponekad i kiši, noge više ne osećam… Iza mene je 18h skoro neprekidnog pešačenja i predjenih 70-ak kilometara. A do cilja….. uff! još “samo” 30 km i “kusur”…

Idem dalje. Šta me to vuče ka cilju, više ni sama ne znam… Gadna je stvar ta ljudska psiha!

Jutro – negde oko 7h. Uprkos neprospavanoj noći, pešačenju više od 22h, nalazim snagu da potrčim čak i 10 km do cilja (!!!??), a onda… Posle predjena 102 km, kroz brda i doline Fruške Gore, eto me na kraju puta! Najsrećnija sam osoba na svetu!!! Noge više ne bole, čini mi se da bih mogla opet sve da ponovim…

Dokazala sam sebi da mogu i da ništa nije nemoguće!

A nagrada? E pa nje zvanično nema, sem ako niste prvi, drugi ili treći medju stotinak ljudi koji su krenuli na ovu najdužu stazu. “Jedino” dobiješ diplomu i pečat koji ti potvrdjuje da si jedan od “odabranih” – Ultra maratonac. U stvari, nagrada mi i nije potrebna. Dokazala sam sebi da mogu i da ništa nije nemoguće! Pobedila sam sebe, svoje sitne strahove, pomerila granicu izdržljivosti, uživala u prelepoj prirodi, stekla ogromno iskustvo… Prelazak Fruškogorskog maratona je prava filozofija – to je maraton koji se prelazi glavom!

Verujte, ne prodje ni nedelju dana, već razmišljate o narednom Fruškogorskom maratonu. Zaboravljate i onu neprospavanu noć, ostaju samo doživljaji sa staze i gomila pozitivne energije kojom ste se “napunili”, kojom zračite gde god se pojavite…

I kao što rekoh na početku, dosta je onih koji neće razumeti ovu strast. A ukoliko se trudite da mi postavite dijagnozu, pomoći ću vam, jednostavno je – zavisnik od Fruškogorskog maratona!

Maraton?!? To mi ni na pamet ne bi palo! Ipak su mi oduvek bile omiljenije kratke staze – Karl Luis i Majkl Džonson su bili moji idoli, a ne neki štapičasti Afrikanci.

Nekoliko godina kasnije mi je ipak palo na pamet da trčim Niški polumaraton. Da… samo “palo na pamet”, jer sam probala da trčim po asfaltu i već posle par stotina metara, bolova u cevanicama (hehe), setih se ja i one osnovne škole i duše u nosu i … tako sam odustala od te ideje i zaključila da ipak treba da izbegavam asfalt za trčanje…

U stvari, digla sam ruke od trčanja uopšte, ukoliko izumemo standardno finiširanje na Fruškogorskom maratonu (i tu sam se uvek mrštila što treba da trčim po asfaltu :))

Hamburg 2009

Hamburg prošle godine… Moj brat i ja smo se, sasvim slučajno, našli u sred Hamburškog maratona. Trkači iz celog sveta, pesma, pozitivna energija, ponosni maratonci koji šetaju medalje po ulicama,… učinili su da poželim da i sama jednom budem deo takvog dogadjaja. A tada nisam ni slutila da će proći manje od godinu dana i da ću se i ja naći na takvoj stazi.

Početkom godine, praveći, po običaju, planove gde, šta i kako, u glavi je počela da se radja ideja da je možda sada pravi trenutak da ostvarim još jedan mali san, san dug 21.1 km, na najvećoj sportskoj manifestaciji u zemlji – Beogradskom maratonu.

Na sajtu trcanje.rs pronadjoh prilično dobre planove za trening, samo je problem bio kako ih uskladiti sa slobodnim vremenom. Na kraju se moj trening sveo na to da sam trčala 3-4 puta nedeljno, dok mi deonice nisu prelazile više od 5 km (ako izuzmem poslednjih desetak dana). Naravno, trudila sam se i da ishranu prilagodim novonastaloj situaciji.

A krenula sam sa pripremama mesec i po dana pred trku… i trčala na -5 C, trčala po snegu, kiši, pravom pljusku, trčala noću, uz i niz vetar i uvek po asfaltu. I nikada po suncu!

Cilj je bio – samo pretrčati polumaraton. Vreme – skroz nebitno. U početku sam se nadala da mogu na cilj za 3h, onda za 2h30, dok sam poslednjih dana (po rezultatima sa treninga) priželjkivala “čak” i 2h10.

Kako se “Dan D” približavao, tako je moje nestrpljenje raslo. Stigla sam u subotu u Beograd, preuzela učesnički paket i …

Nedelja. Dan trke. Joooooj ljudi, koliko sam ja presrećna što sam se tog dana našla medju svim onim učesnicima! Pa trudila sam se da upijem svaki sekund atmosfere!

Odbrojavanje do starta trke se ne može rečima opisati, masa ljudi, helikopter iznad naših glava, to uzbudjenje, start, gomila pozitivne enegrije, nasmejana lica pored vas, podrška uz stazu…

Plan staze polumaratona sam detaljno proučila, svaka uzbrdica i nizbrdica su mi bile očekivane, znala sam gde se nalaze okrepne stanice… po običaju sam se psihički odlično spremila i trčala pametno, bez žurbe, uživajući u atmosferi, mašući ljudima pored staze, osmeh mi nije silazio sa lica!

Nisam pogrešila! Uspela sam! Stigla sam na cilj bez ijedne krize, bez ijednog problema, bez ijednog stajanja, nijedan mišić me nije zaboleo, a imala sam i više nego dovoljno snage da finiširam zadnjih 200m do cilja. Jedino me je grozan (jak) vetar u drugom delu staze (kroz Novi Beograd) poprilično usporavao. Osećaj je mnogo čudan – kao da udarate u nevidljivi zid… Ali, nema veze…

Na cilju oduševljenje, svi učesnici polumaratonske trke dobijaju medalje. I ja sam moju ponosno prošetala po Beogradu posle trke, a ona sada, sa učesničkom diplomom, krasi i zid moje sobe.

Vreme (ako ikoga zanima): 02:19:06

Da zaključim – znam da sam mogla i brže, ali shvatite, ipak sam ja krenula na ovu stazu “turistički”, da osetim atmosferu, dokazem sebi da mogu i u tome u potpunosti uspela! Sada više ni 42.2 km ne izgleda daleko i nedostižno!

Posebno želim da se zahvalim na fenomenalnim savetima ultramaratoncu iz Niša – mom drugu Mimiju, jer da sam sve ispoštovala što je on pričao i krenula na vreme sa pripremama, stigla bih ja na cilj i za 1h50, mom drugu Ćiri i naravno, Milanu.
A hvala i svima onima koje nisam spomenula, a pružali su mi neverovatnu podršku tokom priprema, verovali u mene i davali korisne savete. Znajte da ste najbolji – ja sam trčala za sve vas!

Do novog (polu)maratona… pozdrav!

p.s. “If you can imagine it, you can achieve it; if you can dream it, you can become it.” William Arthur Ward