Povod je obeleževanje prve godine od osnivanja, promocija trčanja, sporta, rekreacije i maratona, kao i važnosti sporta u svakodnevnom životu, upoznavanje sa drugačijim načinom života.

Ciljna grupa SVI (deca, mladi, stari…) oni koji žele, mogu da pokušaju, probaju da promene sebe, svoj način zivota… budu zdraviji, provere svoje mogućnosti, smršaju, zategnu se, putuju, takmiče se, upoznaju ljude sličnih interesovanja…

Datum: 13.11.2010. (subota) u 19h

Mesto: Kula,velika sala SO Kula,Lenjinova 21

Govore:

1. prof. dr Franja Fratric (Novi Sad)
2. prof. spec.Vladimir Jerkovic (Sombor)
3. prof. Srecko Ilincic (Vukovar)
4. prof. Zoran Jankovic (Kula)
5. Zdravko Misovic(Kula)

Teme će biti razne socijološke, društvene, naučne, naša iskustva, saveti, preporuke… puno toga što ste možda već čuli, ali i sugrno nešto novo naučite.

DOBRO DOŠLI SU SVI KOJI IMAJU BAREM JEDAN RAZLOG DA DODJU. AKO NIŠTA DRUGO IZ RADOZNALOSTI, A TO JE VEĆ NEŠTO… ZA OSTALO SMO MI ZADUŽENI! ZDRAVI I VESELI BILI! TRČITE S NAMA!

Ekipa Partizana- Beograd (Zoran Bursać, Edo Janjić, Kristijan Stosić, Aleksandar Neševski, Anđelko Rističević, Saša Perišić, Zdravko Mišović) se našla na kupu šampiona u polumaratonu Saint Denis-Paris,18.10.2009. Posle mnogo muka i peripetija ipak imamo snage, energije, volje i sredstava da odemo na to takmičenje, snalazili smo ko je kako mogao i znao, većina je plaćala sve iz svog džepa, ja sam imao sreće i ljude u opštini Kula koji su mi izašli u susret i platili putovanje!

Pariz, Saint Denis polumaraton, 2008. Foto: saint-denis-marathon.com

Tradicionalna trka je pridodala i učešće 10 najboljih ekipa u Evropi, sama činjenica da je prethodnih godina bilo i 15-16 timova, dolazimo do zaključka da takmičenje lagano pada u svojoj masovnosti a u kvalitetu to nikako. Ekipa sa našeg prostora je svakako za poštovanje, ako ništa drugo – zbog onoga što su neki od njih uradili u tom svetu trčanja. Putovanje i dolazak je bio uz manje “masiranje” carinika i policije, ali ipak stižemo u Pariz gde nas ljubazni domaćini dočekuju i voze do soba gde ćemo boraviti naredna 3 dana!

Smeštaj solidan, hrana odlična, a raspoloženje i atmosfera u ekipi je uvek bila na vrhunskom nivou, uz male propuste organizatora, sve u svemu jaka trka po svim merilima! Petak i naš dolazak bio je rezervisan za odmor, a u subotu posle doručka i kratkog odmora odrađujemo lagani trening 30 minuta, plus ubrzanja, dok veče koristimo za obilazak grada.

Stiže i nedelja, 15h – start trke, odlazimo organizovano busom na start – pomoćni stadion, pored glavnog stadiona Francuske. Tu je svaka ekipa imala svoju svlačionicu koju deli s jednom od ekipa – mi smo bili sa Špancima. Start trke je 200m od pomoćnog, uz sam stadion Francuske, trči se 2 kruga. Ekipe koje su učestvovale u kupu bile su u prvom boksu- elitni takmičari, tako da smo se malo i šepurili!

Ekipa iz Srbije - Partizan, Beograd. Foto: Zdravko Mišović

Kreće start, oko 850 učesnika. Kako to uvek biva, priča je jedno a realnost drugo, povukla me masa i prvi km 3:15, znak jasan za usporavanje ili još koji km i mučenje do kraja. Svesno usporavam ritam, a telo i noge i dalje sjajno funkcionišu, 5 km za 16:46, 10km za 33:42.  Staza valovita, kratke uzbrdice, nizbrdice na podvožnjacima, oštre krivine, trčanje kroz park-makadam, po kocki, to su sve stvari koje govore da nije staza za pohvalu. Prvi znaci krize se pojavljuju posle 15 km gde i dalje imam prolaz za 1:10, a na 17 km gledam sat (3:44) i vidim da moji planovi ispod 1:12 ipak neće biti stvarnost, štoperica staje na 1:12:40 dovoljno za 28. mesto i ipak zadovoljstvo! Od deset ekipa bili smo šesti.

Vraćam se na početak priče i pobednicima, tradicija i kvalitet su na strani Portugalaca. Prvi kroz cilj prošao je Hernando Fereira iz Marathon kluba Portugal sa rezultatom 1:02:53. Drugo mesto – Helder Ornelas (Conforlimpa) 1:02:57, treći je Fernando Silva (Marathon klub Portugal) 1:02:58, četvrti Česki Kenijac 1:03:00

Utisci su divni,Pariz je priča za sebe! Puno razloga za obilazak, i istinski doživljaj u gradu svetlosti.

Zdravko Mišović Foto: Mr.BIG

Kao što bi rekao moj prijatelj Srećko nema slučaja, tako je moralo biti, to sam ja, nešto me vuklo, gonilo, teralo. Između mnogo drugih stvari, izazova, mogućnosti izabrao sam, i kao i uvek, ostao samo svoj. Ponekad razuman, uglavnom bez njega, ponekad shvaćen uglavnom ne, srce me vuklo i odvuklo, duboko sam zagrizo, zagazio. Dete, vragolast, radoznao, nestašan, ulica me odgajala ali nije odvukla, kretajući se u svom svetu, pronalazeći svoje mesto pod Suncem, pronašao sam njih, Zorana i Jozefa.

Počeo sa 10-tak godina i vratio se njoj sa 17. Bio sam nekako svoj i nisam trpeo puno autoritete, ne barem u sebi. Zavisiš od drugih, hoće li se svideti nekome, nisam bio mamin i tatin sin, odgovoran i radan, tako sam rezonovao stvari. Možda nije bilo to ono pravo – ispravno, ali okrenuo sam se stvarima o kojima uglavnom lično mogu da utičem i o kojima sam odlučujem.

Dripac, pun energije, želje za životom nije baš sve išlo i ličilo na pravi put. Par nedelja samostalnog rada, na sve je ličilo samo ne na ono pravo, uzorno sa nekom budučnošću i perspektivom. Potom dani treninga sa mojim trenerima, a kasnije i danas životnim prijateljima.

Sledilo je moje vatreno krštenje, uvek cu se rado sećati i vraćati mojim prvim takmičarskim koracima. Dolazak, atmosfera, prijava, ljudi oko mene, puno nepoznanica. Bio sam miran, tih i pomalo izgubljen. Svestan da je ovo nešto novo, upijam savete od mojih učitelja. Ali sve vreme svestan da sam došao da probam, učim…

Na start idemo autobusom iz Kanjiže ka Horgošu. Tih 15 – 20 minuta mi traju kao večnost. Autobus pun ljudi, neki stoje, a ja sam sam u zadnjem delu autobusa – većina su stare kuke, primetili su me kao novog te kreću zadirkivanja. Neki mi  dobacuju, ali ostajem miran i pribran. Jedva čekam izlazak i početak trke.

Konačno stižemo. Šetam, zveram okolo bez pravog zagrevanja. Nervozan sa i ptaim se kad će da krene? Zoki i Cupika paze na mene da ne propustim start. Povučen u zadnjim redovima, konačno krećemo. Vruće leto, a ja zelen. Dužina za poštovanje –  13,5 km. No prethodnih nedelja sam trenirao, s vremena na vreme trčao bez plana i ideje. Kampanja je dugo bila moj smisao treninga.

Krećem oprezno? Mislim tako je trebalo da bude, ali želja je jača od svega i tu prestaje sve: realnost, razum, osećaj. Posle izvesnog vremena brzo sam se spustio na zemlju. Merilo, brzina, ritam, uzor… Bili su takmičari moje generacije, koji su imali već iskustva i to se sve pokazalo do polovine staze gde počinju prvi problemi sa telom i korakom. Sve je kulminiralo šetnjom par kilometara pred cilj.

Sam početak, a već prva razočarenja. Završio sam trku debelo u drugom delu liste i osećam i vidim kako je put ka vrhu ipak dug, mukotrpan, težak… Kako taj put zahteva puno rada, snage, energije… Startujem kao i svaki početnik, sa puno pitanja, a malo odgovora. Tu sam, onako u sebi, zadao neke domaće zadatke, da ovako ne može dalje. Moram se promeniti ukoliko želim napredovati i završiti u prvom delu ciljne liste. Dugo vremena je prošlo dok to nije postala realnost.

Bodren od mojih prvih učitelja, dobijam vetar u leđa. Svestan sam da moram više, duže, brže i bolje… Sve to lepo zvuči u priči, ali realnost je bila sasvim drugačija. U tom periodu me je puno stvari interesovalo pre trčanja i ništa mi nije bilo strano. Prolazili su dani moga školovanja. Nisam bio loš, učio koliko je bilo potrebno. To je bilo dovoljno za zadovoljstvo svih mojih strana, roditeljskih – bio sam miran, poslušan i prvi put smrtno zaljubljen.

Meseci su prolazili, a ja sam i sa onako malo treninga sve više bežao od trčanja. Nedeljama nisam pretrčao niti jedan metar, da bih ipak shvatio šta je moj način života.

Vratio sam se atletici – trčanju i naravno nikad nisam zažalio zbog toga. Mnogi su bili sumnjičavi, osporavali to čime se bavim. Govorili su mi da uvek ima boljih i pametnijih stvari, sportova, isplativijih, komercijalnijih i ”lepših”. To ništa nije vredelo trenirao sam sve više i više. Večiti ozbiljni rekreativac s željom i motivima profesionalca, posle dve nedelje od završene škole i nesuđenog nastavka na DIF-u počinjem raditi u trgovini. Bez dana pauze, 19 godina staza radim i do dan danas, posao je ono od čega živim. Čista materija, a trčanje nešto što me drži u normali.

Ljudi, putovanja, gradovi, sela, događaji i dogodovštine su se smenjivali danima, nedeljama, mesecima,godinama… I tako stigoh do svojih prvih 20 godina!

Moja karijera

Godine trčanja su mi donele oko 400 trka istrčanih u zemlji i inostranstvu. Od toga preko 30 maratona, preko 150 polumaratona, 10-tak ultramaratona, puno uličnih trka i kroseva. Ima tu i osvojenih državnih medalja u polumaratonu i maratonu, dosta pobeda i pobedničkih postolja, nekih ličnih rekorda, a i rekorda nekih staza.

Lični rekordi 3 km (8:50), 5 km (15:25), 10 km (32:25), polumaraton 21,1 km (1:07:45) i marathon 42,195km(2:30:10).

Prijateljski savet za početnike

Šta je ono sto bih mogao da preporučim ljudima koji počinju ili razmišljaju da se bave sportom – trčanjem? Prvo probajte, verujte “iplati se”. Kako? Lepo, radite prave, lepe stvari – prvo za sebe i onda za druge. Bolje se osećate, bićete zadovoljni, srećniji, spremniji za fizičke i psihičke aktivnosti. Naćićete balans između duha i tela, optimalna kilaža, druženja, putovanja… Mnogo dobrih i pozitivnih stvari, a jako malo loših.

Svakako bićete bolji čovek. Već samim trčanjem i rekreacijom ulazite u svet u kome vam niko nemože reći koje su vam ciljevi, limiti, planovi… To sve dolazi kasnije i zavisi od vas i sticaja drugih okolnosti u kom ćete pravcu ići i da li ćete biti večiti rekreativac ili surovi profesionalac. No to na kraju nije ni bitno – bitno je da ste tu.

Trošiti svoje slobodno vreme na stvari koje volite da radite je svakako privilegija, a to je uglavnom moj stil i način života. Ono što je najlepše je da  sam obišao puno lepih mesta, upoznao puno ljudi i stekao prijateljstva za ceo život. To je nešto što ne možete nigde da naučite, kupite, doživite…

Zato nema puno filozofije, patike na noge i u prvi park, stazu, put…