Foto: Vuja

Ovaj put smo u startu napravili malu izmenu, te su sve grupe krenule kao jedna u nekom laganom tempu kao zagrevanje. Ova eksperimentalna tehnika će ubuduće postati praksa, jer je pored osmeha i šaljivih komentara prosevala i poneka grudva ili saznanje da kraj tebe trči čovek koji je odrastao u ulici pored tvoje, u nekom drugom glavnom gradu neke druge zemlje(istinita priča).

Foto: Vlada

Tek nakon par kilometara su se grupe samoformirale i trening je nastavljen po ličnom planu, ravnanom po željama, raspoloženjima i ambicijama. Sneg i led na stazi je bio mestimično očišćen, što je našem zajedničkom treningu dalo malu notu ekstremnog sporta. Upravo to je možda za nijansu otežalo današnje trčanje, pa su se grupe, opet, razbile u nekoliko manjih.

Foto: Nepooznat ;)

Suma sumarum, svi smo trčali, neki po krug, dobar deo po dva, nekome se podkrao i treći ali smo doživeli da uveliko pijući čaj, dočekamo i nahranimo i onog koji je juče trčao četiri kruga oko Ade u zavidnom vremenu, bravo Dado. Okrepa je, Marinim dobrodejstvom, ovaj put bila obogaćena i super ukusnim sendvičima uz standardni keks i voće- na opštu radost prisutnih.

Uz okrepu i tople napitke smo ponovo imali niz konstruktivnih diskusija kako iz oblasti trčanja, tako i iz svetovnijih tema. Trebalo bi izdvojiti priču na temu ’gelovi: za i protiv’ kao i specijalno priređenu degustaciju Vladinih alhemičarskih poduhvata ishrane za trkače- nadamo se receptu uskoro jer je klopa bila fenomenalna.

Foto: Mara

Ovaj trening nam je doveo nova lica, ženska i muška, čak su devojčice i povele u trci novih lica ali su na kraju izgubile u totalnom sabiranju, a ovoga puta se povećana i koncentracija ljudi iz MK1893. Slike sa njega možete videti na našoj galeriji i prisetiti se kako nam je bilo super ili pak osetiti malu količinu krivice što niste došli ovaj put. Ekipa iz ’Aktivnog života’ Vas zove da nam se pridružite u sledeću nedelju ili u neku od sledećih nedelja, na zajedničkim treninzima.

Appendix:

Ako se imalo baviš trčanjem- bez obzira na pol i godine, ako si iz Beograda- trenutno ili stalno i ako si makar malo normalan: ONDA TI MESTO NA OVIM ZAJEDNIČKIM TRENINZIMA, BEZ IZGOVORA!!!! :)))

Hvala na pažnji

Grupne akcije se nastavljaju! Vredno treniramo za Beogradski polumaraton 2010, pa tako ni juče, dana 7. 2. 2010. grupu nas, istrajnih ljubitelja trčanja, nije zaustavio niti sneg pomešan sa poledicom niti niske temperature koje vladaju ovim gradom zadnjih par dana.

Raspoloženje je bilo odlično, od samog starta i okupljanja u kafiću ’Havana’. Popisali smo se, podelili u grupe po tempu trčanja i rasuli korake po beogradskom jezeru. Jučerašnja klima je glavni krivac za činjenicu da je juče najmasovnija grupa bila upravo ona, sačinjena od hard core trkača, sa pozamašnim stažom iza sebe.

Ipak videsmo i neka nova lica u našim redovima, što nas čini posebno srećnim. Šteta što Nenad (Edge.rs) i Dušan (Versil Legno) nisu ostali sa nama, na druženju posle trčanja.

Konstrukivno druženje nakon trčanja

Nenad i Dušan su prvi put bili sa nama

Nakon treninga smo se, uz čaj, posvetili kvalitetnim diskusijama iz oblasti trkačke teorije i prakse. Razmenjivali smo iskustva, tehnike, navike i zapažanja dok smo se okrepljivali voćem i još uvek povremeno istezali noge, ponosni na sopstvenu istrajnost i istrajnost drugara iz čopora. Bravo ljudi.

Nakon igrice upoznavanja koju je vodila Marija, Marko (mioMan) je predstavio Excel tabelu za arhiviranje treninga – Evidencija treninga (692). Naš gost bio je i učesnik prvog triatlona u Srbiji Goran Mišić koji nam je, koliko god je to bilo moguće, predstavio svojih 18 godina bavljenja sportom u desetominutnom predavanju. Pored neizbežnih VO2 max -aerobni-anaerobni diskusija, razgovarali smo i o Pose Method trčanju i doloženju do pravilne trkačke forme.

Devojke ne vole da trče po hladnom?

Andrea, Dragana i Marija su uvog puta bile jedine devojke pored nas dvadesetak muškaraca. Kao što smo već u par navrata objavljivali naš cilj u 2010-oj jeste veći broj devojaka na trkama i treninzima. Voleli bismo da se devojke koje nas čitaju i komentarišu pojave sledeći put, ili bar da nam kažu, zašto ste stide da dođu? :)

Slike sa ovog dešavanja možete videti na našoj galeriji, a ukoliko želite da debitujete u njoj, ili da se ponovo pojavite, ostaje vam da nam se pridružite na nekom od sledećih zajedničkih treninga. Vidimo se.

Spisak ljudi koji su trčali sa nama po grupama:

Jog 30 Grupa:

Marija Radovanović,Dragana Petković i Ivan Ognjanović.

Grupa ‘Aktivan život’:

Andrea Prokopijević, Radenko Graonja, Nenad Paunović, Dušan Kaljević i Igor Vujičić.

Dugoprugaška grupa:

Ignjatović Mića, Lončar Dalibor, Milojević Mihailo, Gelevski Vojislav, Purić Igor, Vukićević Aleksandar, Sremčević Vladimir, Mišić Goran, Čanji Luka, Graonja Nemanja, Leontijević Slobodan, Zmijanac Veroljub, Lazić Arsenije i Joksimović Marko.

Hvala na pažnji. Arsa i Veki.

Navoditi na promenu nikada nije bio najzahvalniji posao koji postoji, i ako se mora birati pozicija tog tipa, pre bi bio dijagonalno suprotno od zahvalnog, al ću se ja ipak okušati u toj disciplini u narednih par redova, pa srećno i vama, koji čitate ovo i meni od koga se očekuje da popunim ovu belinu ispod, kad već počeh, koju vi uz malo sreće nikada nećete videti.

Internet, lekari, roditelji (?), drugarice nepušači, drugovi sportisti, obrazovni kadar i baba sa sela su sigurno navodili tone razloga zbog kojih je pušenje loše za skoro svaki aspekt tvog života. Rekoh skoro svaki? Jednom kad shvatiš da ti pušenje nije faktor od ikakvog značaja u ojačavanju socijalnog sebe, onda možeš reći u svim faktorima. Ja mogu sve to da ponovim, neke da prećutim, možda da dodam još neki iz prve ruke, ali time zasigurno ne bih bio stavljen u neku prometejsku lisu, kao izumitelj vatre, a sa vatrom i tople vode. Al ipak, samo da zagolicam maštu budućeg nepušača rećiću da je neverovatno iskustvo spoznavanje prostranosti svojih džepova, kao i to da ćeš imati više kinte i da ćeš duže živeti.

Valjalo bi, neko pametan, da razbije brend o ostavljanju pljuga koji je stvoren od strane pušača, bivših i sadašnjih i tom čini prosto prići bez tolike buke, cike i vike. Pogledaj istini u oči i skapiraj da ostavljanje cigara nije nadljudski čin, da je sva ta priča o tome kako je teško bataliti pušenje neosnovana i potpuno nepotrebna. Naravno, i ja sam trubio na sve strane da sam batalio cigare (prvih par dana), neki ljudi iz moje bliske okoline mi nisu verovali (crkli da bog da), jer je to nešto novo, zaniljivo i strano – trebalo mi je vremena da se setim kako je to biti ne pušač, ali kad je taj prvi talas frke prošao onda samo kad te neko pita na ulici da li imaš upaljač ti mahneš glavom i kažeš da ne pušiš.

No, da se vratimo na prvobitnu misao, čin ostavljanja pljuga je maksimalno preuveličan- neporebno i neosnovano, na pitanje zašto je to tako, ja nemam odgovor ali imam predpostavku ili dve. Zloba je u ogromnoj koncetraciji u odnosu između sadašnjih i novonastalih nepušača, retko na svesnom nivou, al nije da se nije viđalo, dupla negacija, i taman misliš da si se izvukao iz to klinča, spustiš gard i tras, opalite nepušač, verbalnom opaskom po sred nosa, đubre je namirisalo tvoju nespremnost.

Hm, pitam li se da li je ovo zadnje bilo dovoljno jasno? Glup primer, pušač će te nuditi cigarama- malo iz zeke, malo iz zbilje, a apsolutni antipušač će ti popovati kako si sad prešao na pravu stranu i ponašaće se kao čuvar te drevne mudrosti, koju on poseduje oduvek, čiji si ti ukus tek od skoro osetio, kako je to ne pušiti.

Veličanstvenost čina ostavljanja pušenja se svodi na prost princip: u realnom svetu, van glava jedne i druge i treće grupe, ti time što si batalio pljuge nisi ništa bolji čovek od onog koji idalje puši, time nisi dokazao da je tvoj karakter čvršći, veći ili šta već. To je, po nekom mom mišljenju, jako bitna stvaka za skapirati.

Volim da mislim, da nisam čovek sklon analogijama, ali ću sad napraviti jednu. Da sam živeo za vreme vladavine Bruce Lee-a i da sam u nekom trenutku, uz prisustvo novinara, lupio šamar njemu ili nekome ko liči na njega (dovoljno da se mediji zavaraju), do kraja mog života niko ne bi smeo da se kači samnom. Taj princip vidim i na ovoj temi, svim tim pričama o težini i grandioznosti se prikriva lakoća čina i ljudi se obeshrabruju i sakrivaju istinu. Lako je.

Evo kako sam ja to uradio: Od 6 am do 12 am sam popušio celu paklu, uz dve kafe sa nekim ljudima. Izvadio zadnju pljugu u pakli, naglas rekao ’ovo mi je zadnja pljuga’, popušio je i prestao da pušim. Zvuči idealno? Ha, evo kako bih ja to uradio, da mogu ponovo: u roku od 4-6 dana bih smanjivao pljuge, pušio koliko god manje, zvuči i jeste neverovatno teško ali poenta je da se smanji unos nikotina u organizam postepeno, da bi ublažio narkomansku krizu koja usleđuje i koja iako nije nepodnošljiva, nije nimalo prijatna. To bi mogao čak biti i savet za sve buduće nepušače, a kad sam se već drznuo da delim savete, mislim da je lakše ako kažeš svim ljudima da si ostavljaš cigare, svima do čijeg mišljenja ti je stalo, pa i ako bude frka neka, valjalo bi reč održati. Čim prođe 7 dana, sve postaje lakše, a sada, godinu dana kasnije, uz sve napore ne mogu da se setim ukusa duvana u svojim ustima.

Respica te, hominem te memento.

Uf, šta sam vam sve napisao sad, nisam ja ovo ovako zamislio. A ako batališ pljuge danas, onda za godinu dana zajedno obeležavamo godišnjicu.

Ako si budući nepušač sa još nekim pitanjem, slobodno ga baci na arsenije@aktivanzivot.com, ili još bolje pohvalom o bataljenju pljuga.

Hvala na pažnji.

Kako se ne lepe sise

Smeh se nastavlja, sledeće rečenice su nastavak na rečenicu: ‘Znaš da si trkač…’, uživajte:

• Kada znaš više od tri načina da vežeš pertle.
• Kada drugare sa trčanja viđaš više od rođene sestre.
• Kad se ubođeš iglom u mišić a iz njega potekne mleko.
• Kada delove grada opisuješ po okrepama, okretištima i oznakama sa maratona.
• Kada te mrzi da vezuješ pertle za manje od 10km.
• Kada klopaš gel za užinu.
• Kada ne ispoštuješ pauzu od 2 dana i nedelji.
• Kada su ti svi ovi postovi normalni.
• Kada ti je zabavnije u prodavnici trkačke opreme nego u XXX prodavnici.
• Kada staneš, povratiš i nastaviš sa trčanjem.
• Kada pretrčiš za dan koliko tvoji prijatelji hodaju za 5 dana.
• Kada ti pandur pored staze kaže: ’Sine uspori, prvi je već stigao na cilj’.
• Kada te smara da šetaš jer je previše sporo.


www.ashanet.org

• Kada inspirišeš ljude oko seba da (bolje) trče.
• Kada te drugari više ne zovu na fudbal.
• Kada možeš da piškis, piješ vodu i trčiš istovremeno.
• Kada kažeš, nedostaje mi trava a ne misliš na drogu.
• Kada si devojčica i male grudi smatraš dobrom osobinom.
• Kada ljude oko sebe deliš na drugare i partnere za trčanje.
• Kada na pitanje ’šta si radio danas?’ odgovoriš sa brojem.
• Kada su helanke svakodnevica.
• Kada i van opreme za trčanje nosisš kintu u zip lock kesici.
• Kada čuješ beogradski ti pomisliš na maraton a ne na sajam.
• Kada meriš puls u busu i porediš ga sa onim sa trke.
• Kada po izgledu lista prepoznaješ kategorije drugih trkača.
• Kada trčiš dok se traka ne smori.
• Kada ti istezanje traje duže od predigre.
• Kada ti ne smeta što je tvoja pljuvačka namenjena podlozi pala na tebe.
• Kada žališ što nisi trčao još od puberteta.
• Kada su ti mokri snovi zapravo mokri od trkačkog znoja.
• Kada možeš da pobegneš nindži.
• Kada smatraš da je hodanje za žene i decu.
• Kada se briješ samo onda kada imaš dan odmora.
• Kada ti nije ništa novo zapušeno uho posle 12km.
• Kada posle trke moraš da stružeš naslage soli sa sebe.
• Kada te proklinju trkačkim kolenom.
• Kada možeš satima…trčati.
• Kada imaš više nalaženja sa ljudima u 8 am nego u 8 pm.
• Kada ti je žbun draži izbor nego Toi WC.
• Kada ljudi oko tebe misle da si u većej formi od one u kojoj ti misliš da si.
• Kada ti se broj prstiju i broj noktiju nikada ne poklopi.
• Kada piješ vodu iz bidona i za svečanim ručkom.
• Kada ti niko ne veruje kada posle trke kažeš ’nikad više’.
• Kada se mučiš da ti obrok bude ispod 2000 kalorija.
• Kada ti je sasvim normalno nositi kratak rukav zimi.
• Kada si oblepio sobu brojevima sa trka.

Neke od ovih rečenica su isključivo moje, neke su modifikovane sa neta, a neke i samo prevedene. Naravno, ostavite u komentari ostaju otvoreni za vaše tvorevine.

Osmeh i trčanje su nerazdvojive komponente, trčite, smejte se, budite veseli i širite pozitivan duh gde god da ste…

Hvala na pažnji.

Sledeće rečenice su nastavak na rečenicu ’Znaš da si trkač….’

• Kad u patikama imaš više km pređenih nego za volanom.
• Kad jedva na benču dižeš i šipku.
• Kada muvaš devojke sa pričom kako brzo finiširaš.
• Kada se po ceo dan istežeš.
• Kada tvoja devojka može da izbenčuje više od tebe.
• Kada je tvoj sat skuplji i komplikovaniji od tvog automobila.
• Kada te izbave sa ’all you can eat’ špageti večere.
• Kada pratiš prenos celeog NYC maratona na TV-u.
• Kada tvoj veš sakriva više nego trkački šorc.
• Kada možeš da izgovoriš imena svih onih Kenijaca.
• Kada nosiš kraću odeću od Madone.
• Kada je tvoj sport kazna za ostale sportiste.
• Kada ti je puls ispod 60 i ne umireš.
• Kada pričaš o boji svog urina kao o najnormalnijoj stvari.
• Kada na dan imaš 5 obroka i 5 užina.
• Kada šetaš udišeš na svaka tri koraka isto kao što i izdišeš.
• Kada trčiš.
• Kada si muško i imaš 60kg.
• Kada ti auto stalno miriše kao svlačionica.
• Kada trčiš 15km da bi izlečio mamurluk.
• Kada te u sred noći probudi strašan neopisiv grč.
• Kada znaš po imenu barem 50 trkača u radiusu od 100km od tebe koji imaju bolje vreme nego ti.
• Kada kupuješ bonžite po kutijama.
• Kada kažeš ukućanima ’idem na tčanje’, oniznaju da te ne očekuju barem 2h.
• Kada ti je hidracija stil života.
• Kada te tvoj ortoped zove da ti čestita praznike.
• Kada nisi pijan a ok ti je da uriniraš u javnosti.
• Kada možeš da pojedeš 4000 kalorija za dan i idalje da mršaviš.
• Kada te stalno bole bradavice.
• Kada ti je ovaj sajt namešten kao homepage.
• Kada se voziš kolima 200km da bi trčao 7.7km.
• Kada u istoj rečenci imaš reču poput laganih i 10km.
• Kada sve sporije od sebe smatraš sisicama a sve brže nakazama.
• Kada možeš da se napiješ u klubu za oko 200din (1 pivo).
• Kada prestaneš da obilaziš bare i blatišta.
• Kada ti skraćenica LSD predstavlja drugi tip zabave.
• Kada ti je gušt da prestigneš biciklistu.
• Kada se tuširaš ujutru nekih 2h nakon buđenja.
• Kada znaš koje lišće je najbolji supsitut za toalet papir.
• Izgledaš kao da si bulemičan a jedeš kao zmaj.
• Kada ogladniš 30min posle ručka.
• Kada odeš km dalje nego što si računao kad si planirao trening.
• Kada računaš split od busa do zgrade.

Jedan deo ovih šala je preveden sa interneta, neke su modifikovane, a neke su i originalno moje, nadam se da ste uživali. Slobodno bacite koju u komentar, ako vam išta dobro padne na pamet.  :D

Kraj prvog dela. Nastavice se…

Hvala na pažnji.

Takođe poznat i kao ’Češka lokomotiva’, rođen je 19.septembra 1922 u Koprivicama, Češka. Na svoju prvu trku je otišao nevoljno, po šefovom naređenju jer je fabrika cipela u kojoj je radio bila jedan od sponzora trke na 1,500m. Bez ikakvog treninga pre toga, trku je završio drugi i posle nje je počeo ozbiljno da se intresuje i bavi trčanjem. U svojoj knjizi ’Masters of the marathon’ Richard Benyo je prokomentarisao sledeće: ’Završio je drugi, verovatno više motivisan da što pre prebrodi događaj nego da u njemu zasija’. Svega četri godine kasnije obara nacionalne rekorde na dužinama od 2,000, 3,000 i 5,000 metara što mu je obezbedilo mesto u Českom nacionalnom timu za Evropsko prvenstvo odigrano 1946 godine.

Svoj prvi olimpijski nastup izveo je na igrama u Londonu 1948 godine, sa jednim zlatom i jednim srebrom ali najveće uspehe, koji će ga proslaviti, postiže na sledećim igrama u Helsinkiju 1952 godine. Na tim igrama je pokupio već pomenuta zlata i postavio tri rekorda uključujući i maraton koji mu je, za potpunu nevericu, bio prvi istrčani maraton u životu. Evo vremena koja je Lokomotiva postigla na tim igrama: 5,000m- 14:06.6/10,000m- 29:17.0/Maraton- 2:23:03. Neznajući ništa o maratonu, Emil je trčao za Jim Peters-om, britanskim trkačem i tadašnjim nosiocem rekorda koji je pokušao da izmori Zatopeka forsirajući nenormalni tempo (prvih 5km za 15.43sec). Zbunjen ovim, Emil, ga je pitao da li im je tempo prejak, a Piters je odgovorio da su spori previše- verovatno polu u šali ili u želji da otkloni manje iskusnog konkurenta, ’Previše spori? Da li si siguran da idemo previše sporo?’, kad mu je ovo potvrđeno, pojačao je i ostavio ga iza sebe, osvojio zlato i postavio novi rekord.

O veličini ovog čoveka puno govori njegov susret sa Ron Clarke-om, australijskim rekorderom na 10.000m kome je i pored svih uspeha izmačinjalo zlato sa igara. Ron je posetio starog majstora iza gvozdene zavese tokom 1966 godine. Na rastanku, Zatopek mu je uručio mali paket uz reči ’Čuvaj ovo, jer si je zaslužio’, tek u avionu Ron je otvorio paket i u njemu našao medalju na 10.000 metara iz Helsinkija. Ovim gestom Zatopek je pokazao svoju pravu veličinu jer je upravo Klark taj koji je zamenio njegovo ime u listi rekorda.

Kad nije trčao, Zatopek je bio uvaženi član komunističke partije ali zbog javnog protivljenja ruskom uticaju u svojoj zemlji je skinut sa svih važnih pozicija i primoran da radi u rudniku uranijuma u kojima je ostao do 1990 godine. Ostatak života je proveo mirno sa suprugom Danom, koja je bila takođe olimpijac i rođena na isti dan kad i on, sve do smrti 22. Novembra 2000 godine. Lokomotivi su stalno prebacivali zbog facialnih izraza agonije koje je pravio dok trči, al se on sa osmehom branio uz objašnjenje da trčanje nije isto kao i umetničko klizanjei da se poeni dobijaju samo za brzinu a ne i za izgled.

Citati

• Ako želiš da osvojiš nešto, trči 100 metara. Ako želiš da doživiš nešto, trči maraton.
• Zašto da vežbam sporo trčanje? Kad već znam da idem sporo, ja hoću da naučim da idem brzo.
• Trkač mora trčati sa snovima u srcu i sa besparicom u džepu.

Zatopek, Adidas - 1948

O tome koliko je ovaj čovek delovao inspirativno dosta govori i činjenica da je Sri Chinmoy napisao ’Emil Zatopek: Earth’s Tearing Cry And Heaven’s Beaming Smile’, knjigu koja se bavi njegovim životom, principima i životnom filozofijom u globalu. Takođe je novonastali belgiski časopis za trkače 2008 u svom prvom broju objavio opširni interviju sa Danom Zatopek i uz njenu saglasnost časopis se i zove Zatopek. Za-to-pek, Za-to-pek, Za-to-pek! The Life and Times of the World’s Greatest Distance Runner je naziv knjige koju je Bob Philips napisao o njemu tokom 2002 godine.

Već pomenuti Ron Clark je u jednoj prilici izjavio sledeće: “Negov entuzijazam, njegova druželjubivost, ljubav prema životu, isijavali su kroz svaki njegov pokret. Ne postoji niti je ikada postojao veći čovek od Emila Zatipeka“.

Hvala na pažnji.

Činjenice u stopalima

Evo samo nekih zanimljivih činjenica vezanih za čovečije stopalo. Da li ste znali?

1. Koža na stopalu je 20 puta deblja nego na bilo kom drugom delu vašeg tela.
2. Stopalo je sačinjeno od 28 kostiju, 33 zgloba, 107 ligamenata i 19 mišića i tetiva.
3. U stopalu se nalazi 25% skeleta.
4. Pritisak na stopalo, tokom trčanja, može biti i do 4 puta veći od vaše mase.
5. Žene imaju probleme sa stopalom 4 puta više nego muškarci.
6. Na internetu trenutno postoji više sajtova koji se bave fetišizmom nego zdravljem stopala.
7. Tokom prve godine života, stopalo će dostići polovinu svoje odrasle veličine, do 12. godine čak 90%.
8. Robert Wadlow je čovek sa najvećim stopalima ikad: 47 cm dužine.
9. Dok hodaš aktivno koristiš oko 200 mišića.
10. U proseku, čovek napravi između 8.000-10.000 koraka na dan.
11. Tokom tog prosečnog dana, stopala trpe nekoliko stotina tona sile, ekvivalent kamionu punog cementa.
12. Stajanje u mestu je napornije od hodanja – dakle POTRČI.
13. Rimljani su prvi koji su pravili cipele za levu i desnu nogu, pre toga je obuća bila univerzalna.
14. Stopalo se u proseku poveća za dva broja kada stojite.
15. Jačanjem stopala ono se smanjuje.
16. 128,000 km je prosek koji čovek prohoda tokom života, ekvivalent obilaženja zemljine kugle tri puta.
17. Po tipu nervnih završetaka u sebi, stopalo parira licu i genitalijama.
18. U stopalu ima oko 250.000 žlezda.
19. 75% ljudi tokom života ima neke probleme sa stopalima.

Videvši sve ovo jasnije je šta je navelo Leonarda da Vinčija da zapiše ’Čovečije stopalo je remek delo inžinjeringa i umetničko delo’. Posvetite mu malo vremena i odvešće vas daje nego što možete zamisliti…

Hvala na paznji.

Na fotografiji Scott Jurek i Arnulfo Quimare (Copper Canyon, 2006) Foto: Luis Escobar

Prelistavamo, po nekima najbolju trkačku knjigu: Born to Run: A Hidden Tribe, Superathletes, and the Greatest Race the World Has Never Seen. Knjiga ima i formu priručnika, za trkače svih dužina, kako u formi, taktici i ishrani. Ona je i antropološka studija,  ali pre svega ekstremno jako motivaciono štivo za trčanje koje je bazirano na ogromnoj ljubavi prema trčanju.

Glavna nit, kroz koju objašnjava mnogo toga, knjige je misteriozna trka nekolicine najboljih ultramaratonaca današnjice (zapadnog sveta) sa najboljim trkačima Tarahumara – plemena koje nikada nije zaboravilo velike misterije trčanja. Okršaj se svodi na trku po Copper Canyon, Meksiko između Scott Jurek-a i Arnulfo Quimare-om, dva trkača koji su krenuli iz potpuno različitih svetova i filozofija i stigli na istu tačku skoro identične, savršene, trkačke forme i stila.

Oni kao i ostali trkači prešli su 50 milja daleko od očiju javnosti i sportskih izveštača kao predstavnici nacionalnih, socioloških i ideoloških grupa koje se ne slažu u svetovnom životu ali tom prilikom spojeni izazovom i odanosti trčanju.

Pleme Tarahumara

Pleme Tarahumara je dosta hermetičnog tipa, pa se ni antropološki značaj ove knjige ne sme umanjiti. Pre nje malo šta se znalo o Rarámuri-ma, osim da su jako brzi, ekstremno izdržljivi i potpuno neuhvativi. Detaljno obrađuje socialnu strukturu plemena, sistem trkačkog obrazovanja, obuću- sandale za trčanje, filozofski aspekt trčanja, ishranu…

Christopher McDougall

Van glavne priče, McDougall uvodi mnoštvo likova poput Emil Zátopek-a – češkog olimpiskog trkača, višestrukog svetskog rekordera koji je tokom letnjih igara 1952. godine izašao iz anonimnosti uzevši dve zlatne medalje u dve trkačke discipline i na kraju i treću, kada se u poslednjem trenutku prijavio za maratonsku trku i time istrčao svoj prvi maraton.

Dr. Daniel Lieberman-a najvećeg zastupnika teorije ’upornog lova’- evolucionoške teorije po kojoj je čovekov opstanak zavisio od dugih trčanja u službi lova. Dokaze za ovo nalazi u detaljnoj analizi našeg tela koje je, po njegovim rečima, napravljeno za duga trčanja kao i u potrazi širom planete za kutkom u kome postoji pleme koje poseduje sposobnost da dokaže ovu njegovu teoriju. Pored raznih ljudi i njihovih priča, on opisuje i trke, mahom po SAD-u, ali i razne trkačke proizvode.

Vodič kroz patike za trčanje

Ili odgovor na pitanje: “Da li su patike štetne po nas?” i “Da li je stopalo najbolji trener sposoban za samokorigovanje?”. Daje argumente i za jednu i za drugu stranu, kroz razvoj ovog tipa patika počev od njihovog stvaranja 70-ih godina XX veka. Akcenat baca i na zajednicu bosonogih trkača kao i na predstavljanje Five Fingers obuće – nastanak prototipa i razvoj, kao i motiva iza stvaranja. Opisuje obuću Taruamara proste gumene sandale napravljene od automobilskih guma.

O autoru: Kristofer Mek Dugal

Christopher McDougall je slobodni pisac, čiji tekstovi su izlazili u časopisima poput Runner’s World-a i Men’s Health –a. Kao trkač je vukao za sobom mnoštvo povreda i tražeći trajno rešenje postao je učenik taruamara škole trčanja, dostigavši nivo spremnosti ultramaratonca.

Knjiga koja kroz trčanje priča o mnogim aspektima života, sreće, pomeranja ličnih limita, neverovatnih dostignuća ali i o prijateljstvu i prevazilaženju kulturoloških normi. Topla preporuka svima koji je do sad nisu pročitali.

Hvala na pažnji.

’Skot je bio heroj iz potpuno drugih razloga… Nakon osvojene pobede na stotinu milja, Skot bi trebalo da je očajnički želeo vreo tuš i ugodnu posteljinu. Ali umesto odlaska, on bi se umotao u svoju vreću za spavanje i ostao na finiš liniji. Kada bi dan nikao sledećeg jutra, Skot bi idalje bio tamo, navijajući iz sve snage, dajući do znanja poslednjem, upornom trkaču, da nije ostao sam.’ Christopher McDougall.

Skot trči po šumi

Ovaj dečkonja rođen je 26. Oktobra 1973 godine u Minesoti(USA), trčanjem se bavi od svojih srednjoškolskih dana, al tad je trčao pod nadimkom ’ Jerker’, koji je zaradio svojim sporim trčanjem i lošim rezultatima, i nije bilo nikakve naznake da će baš on postati, neki bi rekli, najbolji ultramaratonac današnjice i moguće svih vremena. Svoj nesvakidašnji talenat za duga trčanja je otkrio tokom trke ’Minnesota Voyager 50 Mile’ iz 1994 u kojoj je sa svojih 20 godina završio ovu trku drugi.

Spartathlon ultramaraton

Ultramaraton pod nazivom Spartathlon, koja se trči od Atine do Sparte I duga je 246 kilometara, a trči se u čast Pheidippides-a koji je trčao tu dužinu kako bi zatražio pomoć od Sparte tokom Persijskih ratova, I otrčao ovu dužinu za dan jedan (kao izvor se uzima Herodotus). Scott je ovu trku dobio tri puta za redom I to 2006-08 godine sa izuzetnim vremenima od: 22:58.18, 23:12.14, 22:20.10. Sa izuzetkom Yiannis Kouros-a koji je osvojio prvi Spartathlon (1983/20:25.00), Scott je najbrži trkač staze. 2007 je od 332 ultramaratonca završilo svega 125, više informacija o ovoj manifestaciji na njihovom sajtu.

Western States 100

Aktuelni je rekorder prestižne trke Western States 100, od 161 izuzetno teških kilometara kroz pustinju Nevadu, Scott-ovo najbolje vreme iznosi 15:36.27 a bio je neprikosnoveni vladar ove trke u period od 1999-2005. Vredno je pomenuti da je u prošlosti ova trka zapravo bila trka sa konjima, ali onda su u jednom trenutku konji zamenjeni ultramaratoncima. Scott je nakon sedam uzastopnih pobeda objavio je da se povlači iz takmičarske kategorije, a u trci iz 2006 je bio pacer za Brian Morrison-a (koji je doživeo kolapse u zadnjih 300m trke usled teškog slučaja hipotermije). Ipak je 2009 došao na start trke kao takmičar ali je odustao nešto pre 100. kilometara iako je bio favorit. Više o trci na http://ws100.com.

Badwater ultramaraton

Hlađenje

Elitnu trku Badwater ultramaraton, koja važi za najtežu stazu na svetu, osvojio je dva puta 2005-06 godine. Sama trka predstavlja 215 kilometara,u kojoj se start nalazi na nadmorskoj visini od -85m a cilj 2548m, ako to nije dovolno, odigrava se mahom u Julu I to na prosečnoj temperature od 49C. Važi za trku koju malo trkača, čak I među ultramaratonaca, može da završi. Njegovo prvo vreme na ovoj golgoti od trke iznosi 24:36:08. Kako je limit trke 30h, trkači trče I po noći, gde su im baterijske lampe jedini izvor svetlosti u divljini, a ako trkač slučajno promaši skretanje I skrene sa staze, može provesti I par sati lutajući dok ponovo ne nađe rutu trke.

Pored svih svojih pobeda, neretko je odnosio I titule poput ‘najbolji ultramaratonac godine’ (UltraRunning Magazine) ili Runner’s World Hero- iz 2005 godine. Kada ne trči, ovaj dugoprugaški heroj radi u svojoj fizioterapeutskoj ordinaciji (ima master diplomu iz te oblasti), pomaže Brooks-u u dizajniranju patika za planinsko trčanje, piše svoj blog- sa savetima trkačima I kuva (vegan je). Takođe ima i svoj trening kamp za ultramaratonce pod nazivom Beyond Running. Živi povučeno I nepromoviše se u meri u kojoj to rade drugi ultramaratonci, ne snima reklame za gelove I energetska pića. Zanimljivo je takođe da ne poseduje automobil, već bajkom završava svoje ‘kraće’ destinacije- ovo ostaje zagonetno, jer pitanje šta je ultramaratoncu kratko, može se uzeti kao filozofsko ili čak retoričko.

Lični rekordi Scott Jurek-a

100 Mile Trail 15:36, Western States 100 Mile Endurance Run 2004
100 K Road 7:28, GNC 100K 2001
50 Mile Trail 6:21, Ice Age 50 Mile 1999
50 Mile Road 5:50, GNC 100K 2001
50 K Trail 3:04, Bendistillery 50K 1999
26.2 Mile Road Marathon 2:38, Austin Marathon 2006

Više o ovom trkačkom heroju možete naći na njegovom sajtu ili blogu.

Audio intervju:

Scott Jurek inteviju za Endurance Planet

Scott-vegan fitness 1

Scott-vegan fitness 2

Video zapisi:

Badwater Ultramarathon 2006 – Scott Jurek

2007 Hardrock Hundred/100 Ultramarathon FINISH

Hvala na pažnji.

Asics umesto cigara

Pre nešto manje od 8 meseci sam svoje skate patike odložio sa strane i obuo ove malo udobnije, koje sa sobom nose neku novu paletu navika i običaja. Mada je cela ova priča počela sa jednom sasvim drugčijom navikom, koju sam svega dve nedelje pre ovog preobuvanja ostavio iza sebe. Jel ste pogodili, il treba da kažem? :D

Ne mogu dati savet kako ostaviti pušenje, ali mogu poručiti da vredi i da je ovakva zamena prošla bez gubitaka, tj na čistom profitu za mene. No da se vratim na patike, ove novije, nazvah ih već i udobnijim, no nisu bile takve od starta, naprotiv, bile su simbol patnje, agonije i progresa. Ne znam reći da li su i vama ti počeci bili tako teški, ali sve, što se na telu koristi tokom trčanja, je bolelo, više puta. Ukratko, od tih prvih 1300m na kojima sam ostao bez daha tokom prvog treninga, prošao sam nebrojano puno faza i trkačkih stadijuma i na kraju dođoh do svog prvog polumaratona, koji će u nastavku i biti glavna tema.

U Zagrebu sam bio kao na svom terenu jer i kod kuće sam uglavnom trčao po gradskim ulicama. Na startu su sa mnom bili Marko i Davor, koje sam izgubio u masi već nakon prvih nekoliko kilometara. Ok, toliko o tome i onoj ideji da ću ih razaznati po bojama majci, naivno jako. Prilepio sam se grupi ljudi koja se formirala oko čoveka koji je bio okićen žutim balonima na kojima je pisalo 3.30, pre nego što se utopio u masu belih majci, Marko mi je rekao da ako njega pratim imam vreme od 1:45. To je delovalo kao dobar plan u tom trenutku, tako sam i ostao uz tu gupu.

Polumaraton u Zagrebu

Pratio sam ih u korak sve do malo pred okretnicu na Černomercu gde su počeli da mi beže pomalo, isprva svega nekih 10 – 20m po kilometru a onda sve više i više, toliko o toj grupi. Al na okretnici me je sačekala okrepnina br.2, time se prekinula patnja zbog propuštanja prvog štanda sa vodom. Malo sam zastao, hm, hm, hm, toliki izbor a ja imam samo dve ruke i saznanje da će mi previše okrepe više škoditi nego koristi. Ćapio sam četvrt banane i neko energetsko piće, celih pola litra. Čini mi se da u životu ništa slađe nisam pojeo nego to parče banane i da sam naredna 2 km trčao na njoj. Ono sa napitkom se pokazalo kao mnogo loša ideja, jer mi je svega nekoliko gutljaja bilo dovoljno… Bacio sam sa strane onu flašu, kao mator, i pravio se da mi nije glupo što bacih okrepu koja bi napojila i nekoliko ljudi iza mene, biće i za njih, nadam se.

Ajt sad malo solo, tu i tamo sam pomalo bodrio druge trkače pa su oni malo bodrili mene al su nam se brzine ubrzo razilazile a sa njima se i prekidala naša krakoročna drugarstva. Dosta dugo sam u glavi vrteo Migovu rečenicu ’kad kreneš da trčiš nogama, puko si’, pa sam onda malo pevušio u sebi za sebe ne bi li stanje duha ostalo pozitivno. Tek tamo pred kraj sam niotkud naleteo na Srećka koji me je sustigao pa smo podelili mali deo agonije, koja će u daljem biti poznata kao ’poslednji kilometar’. Rastali smo se kod zadnjeg štanda sa okrepom, gde sam bezuspešno pokušao da oživim magiju banana. Ma koliko se ja trudio, delovalo je kao da mu nema kraja, pa dobro, mogu i ja da budem tvrdoglav.

Sad ću naglasiti da ni u jednom trenutku nisam poželeo da odustanem, niti sam trčanje zamenio hodanjem, al ovo što je usledilo, je bilo previše, kao u nazad da sam išao. Što ja više zapnem to mi je cilj dalji, ah, pa valjda je iza one krivine, do đavola, možda će biti iza sledeće… ’Ajde dečko, ajde…’ čuo sam sa druge strane, ograde kad sam prošao skretanje za ka cilju i sad sam već bio opasno blizu. Onaj komentar, ma koliko dobronameran bio, u meni je probudio želju da skinem patiku i da ga gađam njome, iskreno,’ kad si ti zadnji put trčao ovoliko’ ili ’lako je tebi da bodriš odatle’- sva sreća pa me je Marko upozorio na te napade agresije, pa ga i nisam uzeo za ozbiljno. Aha, eno ga, koliko je to, 10 metara? Hop, cilj, u redu, medalja, hvala (mislim da sam rekao hvala devojci koja me je okitila) i onda voda? Da definitivno je voda bila pravi izbor.

Marko i ja

I to je to, trijumf prijateljstva na 10m od cilja Davor (drugar sa kojim sam imao dogovor da trčimo ovu trku nekoliko meseci unapred ) stoji sa čašom vode i čeka me, ako mi se ikad išta i zamerio, tad sam mu sve oprostio. Suma sumarum Davor 1:40:01, Marko 1:42:39 i moja malenkosti 1:52:06. Dobro, utanjio sam malo zadnjih 2-3km, al za prvi put… I više nego prezadovoljan sam, ovo vreme me je kotiralo na 242 mesto od 352 muška takmičara. Isčekivanja su ispunjena, po realnim očekivanjima nisam bio niti prvi niti poslednji, te sam se lako utopio u brojke. Eto, završih polumaraton i nije me udario tramvaj, mali bonus na taj, meni lično, veliki uspeh. Ako bih morao da izdvojim jednu zamerku na organizaciju, onda je to taj deo sa saobraćajem, al mi ni u jednom trenutku život nije bio ozbiljno ugrožen. :D

Hvala Marku i Davoru na podršci oko i na samom mestu zbivanja, takođe I svim drugarima sa foruma na savetima i navijanjima, ma hvala svima iako nisu pomogli, a znam da bi. Pa hvala i vama koji ste pročitali ovo, osim ako vas već nisam pomenu gore, onda nema hvala po drugi put.

Na stranu sa metaforama o patikama i menjanju stila života, ove ‘udobne’ sam odmah posle slikanja sa medaljama izuo jer mi je ovaj poduhvat podario nov žulj ili dva.