Foto - flickr: tbg_guy

Pokušaću… Tako sam i danas… Nekoliko motivacionih rečenica, koje nekome mogu zatrebati u danima koji slede… Nije petak, ali jeste trinaesti, i malo sujeverniji ljudi bi rekli da je upravo zbog toga današnji dan takav kakav je. Prazni bulevari, bare, blato. Oblake je smenio mrak, tako da danas nismo imali prilike da vidimo Sunce, pa su tragovi kiše i vetra bili svuda prisutni. Na tim pustim bulevarima, poneki čovek, smrznut i izgubljen, psuje u sebi obaveze koje su ga naterale da izađe iz kuće. Malo podigne pogled, i vidi dva momka koji trče jedan drugom u susret. Jedan u šorcu sa rancem, drugi u helankama sa kapom… Sastanu se, pozdrave, i nastave zajedno. Tako smo Boško Stupar i ja danas započeli jednočasovno druženje u hladnoj večeri.

Znao sam da će mi najteži deo današnjeg treninga biti izlazak iz stana. Zato sam potražio nekoga dovoljno mazohističnog da odradi trening sa mnom. Dogovorili smo se da krenemo u 8. Trebao mi je neko da me obaveže da izađem napolje. Kasnije je sve išlo lako. U početku je bilo hladno, ali veoma brzo smo bili skroz zagrejani, i kada smo trebali da se raziđemo, odlučili smo da ipak umesto planiranih 10-ak kilometara turu povecamo na 15-ak. Tako smo nastavili lagano uz pricu i istrčali još par kilometara zajedno, a onda se rastali i svako za sebe rastrčao do kuće.

Kući su me naravno čekali čaj i tuš, a pored njih i jedna vrlo zanimljiva poruka. Naime, dobio sam SMS od drugara iz orijentacionog kluba (Vlade Matuskog) koja je glasila: “Svaka čast za večerašnji trening. Ipak si uspeo danas da istrčiš. BRAVO! :)”. Dobar glas daleko se čuje. Ova poruka je definitivno moj motiv da sutra ustanem u 6:00 i odradim trening pre odlaska na predavanja.

Par saveta:

• Ako znate da nećete moći da naterate sebe da izađete na trening, dogovorite se sa nekim. Tako ćete se uzajamno obavezati da se nađete, i izaćićete.
• Obucite se toplo, ali ne previše. Helanke (ili trenerka) i majica dugih rukava su dovljni za pozitivne temperature, ako nema vetra, čak i za negativne. U principu, hladno je u prvih 5-10 minuta. Boško mi je dao dobar savet. Napravite manji krug oko vašeg kvarta, a onda možete korigovati odeću, nešto odložiti, ili nešto uzeti, pa nastaviti dalje.
• Još jedan Boškov savet. U slučaju kiše, razmotrite situaciju, ne morate uvek nositi šuškavac. Svakako ćete se znojiti, i bićete jednako mokri. Ipak, ako je temperatura suviše niska ili duva jak vetar, bolje je obući jos neki sloj.
• Kažite ukućanima-cimerima kuda trčite, i koliko vremena vam otprilike treba. Ulice su puste, možete se povrediti, lako obučeni… Može da se iskomplikuje, bolje je da neko zna gde ste. Ovo pogotovo važi za treninge u prirodi!
• Pre nego što izađete, prokuvajte vodu za caj. Ostaće dovoljno topla da brzo prokuva kada stignete, i da imate INSTANT ČAJ ili neki drugi topli napitak kada se vratite. Još bolje ako možete nekoga da zamolite da vam napravi, pa da vas čeka vruć.
• Jedite nakon treninga. Posle svakog treninga organizam treba da nadoknadi izgubljenu energiju, a posle ovakvog treninga je to sigurno još značajnije. Pokušajte da pojedete nešto toplo.

Orjentacija sa mapom u rukama

Orijentiring je jedno ime za familiju sportova, koja se zasniva na navigacijskim sposobnostima takmičara. Zadatak takmičara je da pomoću karte sa ucrtanim kontrolnim tačkama i kompasa, pronađe te kontrolne tačke na terenu za što kraće vreme. Uglavnom je zadat i redosled kojim to mora da se obavi, mada postoje i vrste u kojima takmičar sam bira kojim redom će posetiti kontrolne tačke.

Naravno, orijentiringu se može pristupiti kao vidu rekreacije i zanemariti vreme prolaska staze. Mape za orijentiring su krupnih razmera 1:10000 (1cm na karti = 100m u prirodi) ili 1:15000 za srednje i duge staze, odnosno 1:4000 ili 1:5000 za sprint trke. Za razliku od topografskih karata, na O-mapama ucrtano je znatno više detalja: detaljniji reljef, prohodnost vegetacije, gradacija puteva, i razni tačkasti objekti (panjevi, plitke i duboke rupe, vrtače, kamenje, kameni odseci, plitki i duboki jarci…). Ono što orijentiring razlikuje od planinskog trčanja ili trčanja uopšte, jeste to što nije samo fizička spremnost presudni faktor na takmičenjima. U orijentiring je širom sveta uključen veliki broj rekreativaca i postoje rekreativne kategorije na takmičenjima.

Najstariji i najpopularniji iz ove familije je takozvani “orijentirnig nogama” (Foot-O) o kome će kasnije biti najviše reči. Pored njega, postoje još razne verzije, od kojih su neke:

Ski-O

Takmičar se kreće na skijama za skijaško trčanje i ima specijalnu mapu na kojoj je obeležena vidljivost staza pod snegom, kao i posebne oznake za staze koje su pokrivene snegom i one koje su suve.

MTB-O

Slično prehodnom, takmičar se kreće na planinskom biciklu. Mapa je često sitnije razmere, 1:15000 – 1:30000. Akcenat nije na traženju kontrolnih tačaka, već na izboru dobrog puta od tačke do tačke. Takođe se koriste specijalne mape na kojima je obeležena težina savladavanja staze, kao i sve eventualne prepreke na stazi. Takmičari na biciklu najčešće imaju specijalan držač za mapu.

Trail-O

Zahteva precizno čitanje mape. Takmičar ide sa sudijom kojem mora precizno da pokaže mesto koje je obeleženo na mapi. Kako ova grana orijentiringa ne zahteva brzinu, već preciznost, pogodna je za osobe sa invliditetom.

Canoe-O

Orijentiring na vodi. Najčešće jedan ili dva takmičara u čamcu moraju da obiđu kontrolne tačke ucrtane na karti bez zadatog redosleda. Kontrolne tačke su postavljene na obali ili ostrvcima, i takmičarima je dozvoljeno da se razdvoje (tj. da jedan istrči na obalu dok drugi ostaje da kontroliše čamac).

Kako izgleda orijentiring trka?

Mapa za orjentiring

Takmičar na startu dobija mapu sa ucrtanim startom, ciljem, i između njih određenim brojem tačaka koje takmičar mora da pronađe na terenu. Takmičari iz iste kategorije ne startuju masovno, već u određenom vremenskom intervalu, kako bi se izbeglo takozvano “šlepanje”. Takmičar pomoću mape i komapasa traži kontrolne tačke na terenu. Kako takmičar zna da je pronašao pravu kontrolnu tačku? Na karti postoji odštampan opis kontrola, na kojem piše “ime” svake kontrole. Dakle on na terenu mora da pronađe kontrolnu tačku na kojoj je napisano isto ime kao na opisu kontrola. “Ime” je najčešće dvocifren broj, mada se često koriste i dva slova. Svaki takmičar sa sobom nosi kontrolni karton koji na svakoj kontrolnoj tački overi perforatorom, kako bi potvrdio da je posetio kontrolnu tačku. Ovo je stari sistem overe, danas se uglavnom koriste elektronski sistemi. Takmičar ima čip, a svaka kontrolna tačka ima elektronsku stanicu koja overava čip. Kada obidje stazu, takmičar na liniji cilja ima stanicu koja zaustavlja vreme na njegovom čipu. Zatim se proverava da li je on pronašao sve kontrole, i ukoliko jeste, njegovo vreme izlazi u rezultatima.

Dužine i težine staza

Teško je govoriti o dužini i težini staze u orijentiringu iz dva razloga. Prvi je to što svaki takmičar sam bira svoj put od tačke do tačke. Drugi zavisi od tehničke i fizičke zahtevnosti terena. Teren može biti izuzetno strm, a može biti i ravan, može biti prohodan, a može biti sa puno guste šume. Tehnički, može biti sa puno detalja, mesta na kojima je moguće grešiti, a može biti i jednostavan. Zato se češće o težini govori na osnovu “očekivanog vremena pobednika”. Prema takvoj klasifikaciji, staze se dele na:

• Duge: vreme pobednika izmedju 60 i 90 minuta (najčešće su dugačke od 7 do 20km za seniore)
• Srednje: vreme pobednika od 35-50 minuta (dužine između 5 i 8km za seniore)
• Sprint: vreme pobednika između 12-15 minuta (dužine oko 2.5-3.5km za seniore)
• Dužina staza za pionirske, juniorske, i veteranske kategorije je proporcionalno kraća i manje fizički zahtevna.

Posebna takmičenja

Štafeta (Relay) je takmičanje u kom 3 ili više takmičara iz jedne ekipe startuju jedan nakon drugog, i meri im se ukupno vreme. Prve izmene startuju u isto vreme (nema vremenskog intervala kao kod pojedinačnog). Ekipi se zaustavlja vreme kada poslednji takmičar iz tima pređe liniju cilja. U Skandinaviji se održavaju velike štafete sa deset izmena, koje traju od večeri do jutra. Noćno takmičenje, može biti pojedinačno i ekipno. Mrak znatno otežava orijentaciju i uočavanje detalja. Takmičari nose baterijske lampe, a kotrolne tačke imaju fluorescentne detalje kako bi se lakše uočile. Score-O je poseban tip trke, u kom se takođe startuje u masovnom startu, ali ne postoji određen redosled kotrola, već takmičari sami biraju koje kontrole će kada da overe. Može se odrediti i borj bodova koji nosi svaka kontrolna tačka, kao i vremensko ograničenje za obilazak.

Oprema

Oprema

Za orijentiring (nogama, Foot-O) se uglavnom koriste patike za off-road trčanje, dakle patike sa kramponima ili nekom teksturom na djonu. Često patike imaju i metalne krampone koji pomažu na tlu prekrivenom lišćem. Od odeće se koriste dresovi slični atletskim, sa tom razlikom što uglavnom pokrivaju celo telo, jer se orijentiring odvija u sumi različite gustine, pa je potrebno zaštiti kožu od grebanja. Danas se sve češće kombinuju “tri-četvrt” donji delovi sa dugačkim čarapama koje imaju i posebne štitnike za noge. Na sprint trkama koje se najčešće odvijaju u gradu, ili nekoj urbanoj sredini, takmičari se opredeljuju za atletske dresove, šorceve ili kratke helanke, i patike za trčanje po asfaltu. Od opreme takmičari još nose i kompas i čip (odnosno kontrolni karton). Dodatnu opremu čine naočare, kamašne, lupa, folija za kartu, i držač za opis kontrola.

Kako se uključiti?

Najbolje je uključiti se u neki lokalni orijentiring klub i otići na par treninga. Kao početniku, od opreme vam treba stara trenerka, majica, i patike (najbolje neke patike za trčanje). Kompas i ostalu opremu dobićete za početak u klubu. Kategorije idu od kategorije do 12 godina za decu, do kategorije za starije od 60 godina. Kod seniora se organizuju Kategorije E, A i B, gde je E kategorija za elitne takmičare, a A i B su kategorije za početnike i rekreativce. Takođe, postoje i kategorije “Sport za sve”, koje su čisto početničkog, odnosno rekreativnog tipa. U Srbiji ima 20ak klubova, od toga najviše u Beogradu, jedan u Novom Sadu, Sremskim Karlovcima, Neštinu, Smederevu, Smederevskoj Palanci, Paraćinu. Ukoliko niste iz navedenih gradova, možete kontaktirati neki klub, pa se dogovoriti sa njima u vezi treninga, i mesta održavanja. Adrese klubova možete pronaći na sajtu orijentiring saveza, na adresi www.orijentiring.rs. Orijentiring je razvijen i u zemljama regiona, tako da ako ste iz Hrvatske, Slovenije, Makedonije, potražite sajtove vaših orijentiring saveza, na kojima sigurno postoje kontakti.

Planinsko trčanje - foto: iaaf.org

Planinsko trčanje je sport za sve one koji su umorni od trčanja po gradovima, zagađenim bulevarima, trčanja u krug po atletskoj stazi, kao i za sve ljubitelje prirode i planina. Planinsko trčanje pruža jednako zadovoljstvo rekreativcima koji žele da uživaju u prirodi, i najboljim atletičarima koji žele novi izazov.

Planinsko trčanje je vrsta trčanja koje se odvija van naselja, van asfaltiranih puteva, na brdovitom terenu, gde je stepen uspona u odnosu na dužinu staze značajna komponenta pri određivanju težine. Za razliku od planinarstva, ne koristi se nikakva dodatna oprema u vidu užadi, klinova, štapova. Druga razlika je u tome što je planinskom trčanju bitan faktor vremena za koje se prelazi određena staza. Takođe, razlikuje se i od orijentiringa, po tome sto u planinskoj trci takmičar nema slobodu izbora puta od tačke do tačke, već je put obeležen, i trkač se mora kretati njime.

Iako IAAF ima propisana pravila o maksimalnom usponu i maksimalnim dužinama, ovi faktori na različitim trkama dosta variraju. Ipak, vreme pobednika na planinskim trkama je uglavnom između 20 minuta na kraćim distancama do nekoliko sati na planinskim maratonima. Prema faktoru uspona, trke se mogu podeliti na trke čije su staze konstantne uzbrdice, i trke gde je staza sačinjena od više uzbrdica i nizbrdica. Prva vrsta najčešće ima start u podnožju planine, dok je cilj na vrhu. Drugu grupu, zbog jednostavnosti organizacije, uglavnom čine kružne trke, koje počinju i završavaju na istom mestu, a pri tom se staza penje ka nekom (ili više) vrhova, a zatim vraća drugom padinom ka cilju (startu). Ovakve trke se često organizuju u predelima sa nižim planinama. Često se na takmičenjima trči i nekoliko kraćih krugova, kako bi se dobila dovoljna konačna dužina sa dovoljnim ukupnim usponom.

Vremenom trke postaju sve ekstremnije, i najbolji svetski atletičari stalno traže nove izazove. Tako se razvio i Skyrunning, trkački sport sličan planinskom trčanju, sa razlikom što se odvija (ili doseže) na visinama od preko 2000m, a neke trke idu i preko 4000m nadmorske visine. Moto ovih sportista je da je kiseonik precenjen, i da je moguće trčati i na visinama na kojima ga nema dovoljno, što uspešno dokazuju svojim rezultatima. Jedna od popularnijih vrsta Skurunning takmičenja je Vertical Kilometer, trka ne duža od 5km (najčešće čak kraća od 2.5km) koja ima visinsku razliku od 1000m između starta i cilja. Trenutni rekorder je Španac Kilian Jornet koji je stazu od 1.9km prešao (ili ispenjao :) ) za manje od 32 minuta.

Druga strana na koju se razvija planinsko trčanje su planinski ultramaratoni, trke čije dužine prelaze 50km, a uglavnom su duže od 100km. Visinska razlika mora biti značajan faktor težine, pa je tako ona uglavnom preko 5000m. Jedna od najpoznatijih trka ovog tipa je trka oko Mon Blan-a, koja se prestire kroz Francusku, Italiju i Švajcarsku, dugačka je 166km sa ukupnim usponom od preko 9000m. Najspremniji atletičari ovu stazu istrče za nešto više od 20 sati.

Najpoznatije trke kod nas su “Velika Planinska Trka” na Ovčaru, i Fruškogorski maraton, koji iako je netakmičarskog tipa, svake godine privuče sve veći broj trkača.