“Kada se osvrnem i pogledam svoj život zaista shvatam da mogu da dam odgovor na pitanje: Šta možeš da uradiš za 20 godina u sportu?… Mogu, jer zaista slavim 20-godišnji jubilej u triatlonu.” – Goran Mišić

Počeo sam da se zanimam za sport tek u srednjoj školi. Tada sam kupio prvi bajk jer sam žarko želeo da promenim nešto na sebi… tada mi je bilo važno da skinem kilograme. I zaista, za jedno leto u toku raspusta ja sam postao druga osoba i fizički i emotivno.

Započeo sam vožnjom bicikla, proširo repertoar svojih treninga trčanjem i u sve uskoro ukombionovao plivanje…i eto, našao sam se u triatlonu. Ono u šta sam siguran je da tek kada sam otkrio triatlon mogao sam da kažem da sam u pravom sportu i da sam zato u njemu ostao dugi niz godina. Moja fizička spremnost i  kondicija učinili su da se dobro osećam u svom telu. Taj dobar osećaj, donosio je sigurnost i samouverenost u svim drugim životnim poljima.

Za tih 20 godina u sportu otkrio sam: lepotu, snagu, sopstvenu moć, znanje. Ali sam se suočio i sa brojnim teškoćama u sportu. Nisam profesionalni takmičar ali i kao rekreativac u triatlonu imam brojne lične priče o uspesima, o medaljama i takmičenjima koja mi i dan danas oduzimaju dah i izazivaju nevericu da sam sve to uspeo.

Deo života sportiste su i teški padovi, najbolji primer za to je moje desno rame u gipsu koji sam nosio, par puta,  zbog iščašenja. Suštinski sa radošću se uvek sećam svojih prvih koraka u triatlonu, sećam se prvih medalja, ekipne titule na državnom prvenstvu…

Sada mi je najvažnija činjenica da se i dalje osećam sposobnim i da sa ponosom govorim da MOGU i dalje. Neki novi klinci kažu da sam jedan od retkih dinosaurusa u tom sportu kod nas,  za mene je to čist ponos.

U triatlonu nema praznog hoda. Moraš da misliš i radiš punom snagom. Onda kada isplivavaš na površinu i znaš da si izvukao najbolje iz sebe, tada znaš da je upravo to dovoljno da se istraje.Triatlon je moćan sport jer od osobe koja mu se posveti punim srcem, izvlači maksimum njenih mogućnosti, kojih često nismo ni svesni. Te mogućnosti odvajaju prave, sposobne, posvećene sportiste od drugih.

Moram da priznam da sam ponosan što mogu da pogledam unazad svoj život i da kažem…da sam i dalje u triatlonu…

Ali, gledam svoj život i unapred i znam da hoću da ovaj divan osećaj i ponos preplavljuju i neke nove, mlade ljude koji žele da daju od sebe, više, bolje, snažnije. Moj životni moto je: Možeš ti to. Da, zaista mogu i to. Pridružite mi se!

Moj put do triatlona

Sport mi je pomogao da ostanem pozitivna u momentima kada je to zaista bilo potrebno, a i u mnogim drugim sferama života, fazama odrastanja, problemima i okolnostima sa kojima sam morala da se suočim. Sport uslovljava upražnjavanje zdravih životnih navika, zahteva disciplinu, urednost i poštovanje konkurenata, i sve to nesvesno prenosimo na druge aspekte života.
Ono sto je najvažnije je da za sport nikada nije kasno, samo je potrebna volja i pozitivna energija…

Samo oni koji rizikuju da odu predaleko, mogu zapravo saznati koliko daleko se može ići… Ova misao je upravo ono što me je motivisalo i guralo kroz moju sportsku karijeru i život.Uvek sam sebe stavljala pred raznorazne testove i na kraju postavljala pitanje, da li sam zaista dala sve od sebe, a taj osećaj samozadovoljstva postignućem je vredniji i od plasmana, medalje, pehara.

Prvi koraci u sportu

Sa svojih 6 godina počinjem sa školom plivanja u plivačkom Klubu Banat u rodnome gradu Kikindi, čiji je član bio i moj stariji brat Borislav. Kao mladje dete u familiji uvek sam bila takmičarskog duha i spremna za dokazivanje i borbu bilo sa starijim bratom ili svojim vršnjacima. Na treninge sam uvek odlazila sa velikim uzbudjenjem i iščekivanjem i tada se jedan izostanak sa treninga činio kao propast sveta.Vrlo brzo su počela prva takmičenja pa je pala i prva medalja, pa druga, treća, niz… Posle par godina moj život je bio nezamisliv bez plivanja, a detinjstvo ispunjeno putovanjima, takmičenjima, pozitivnom atmosferom, druženjem, a i dobrim rezultatima.

Pored par državnih rekorda i pregršt medalja u plivanju, pobeda na plivačkim maratonima, takmičenjima u brzinskom ronjenju, moje ambicije se nisu smirivale i bila sam u potrazi za novim podvizima.

Triatlon kao izazov

Sve je počelo u leto 1994. vožnjom uličnih bicikli po okolnim selima sa klubskim drugaricama sa ciljem da se pripremimo za predstojeći lokalni triatlon.Tada smo o triatlonu znali vrlo malo, a zvučalo je kao prava zabava! I dan danas se smejem kada se prisetim tih prizora! Triatlon je za našu sredinu tada bio potpuno nov sport i pomalo extreman. Pošto škola triatlona nije postojala, triatlonsku zajednicu su sačinjavali uglavnom ljudi koji su već imali nekih prethodnih iskustava u jednom od ova tri sporta! I baš kao i nekolicina nas ja sam imala zavidnu poziciju kao dobra plivačica u osnovi i na inicijativu par prijatelja počinjem da se bavim triatlonom sezonski.

Po završetku srednje škole posle dugo razmišljanja donosim odluku da se oprostim od takmičarskog plivanja i potpuno posvetim triatlonu! Plivanje je moj život i dan danas, ali sam bila svesna svojih limita i bilo je vreme za mene da nastavim dalje a najvažnije od svega je bilo da ostanem u sportu ! Triatlon je bio pravi sport za mene iz više razloga! Kao prvo imala sam dobru osnovu kao plivačica i to mi je u startu omogućilo zavidnu poziciju, a kao drugo bila sam svesna, spremna i naviknuta na režim sportskog života! Vrlo brzo sve u mom životu postaje predodredjeno triatlonu i postajem još posvećenija treninzima, možda više nego ikad! Susrela sam se sa dva potpuno nova sporta i to je sve činilo stvari jos zanimljivijima a kao novajlija imala sam puno prostora za napredak! Svaki pomak i napredak u treningu je predstavljao pravu satisfakciju i podstrek za još!

Triatlon postaje Olimpijski sport 2000. godine i od tada je u Svetu prepoznatljiv i popularan. Zbog izuzetno loše ekonomske situacije u zemlji i nedovoljno iskustva na svetskoj sceni izostajem sa OI u Atini 2004. god. i postajem kandidatkinja za OI u Pekingu.

Nakon usvajanja novog sistema kvalifikovanja 2006. godine počinje trka za poene, putovanja, takmičenja. Znam da putovati po celom svetu zvuči zaista primamljivo, ali je takodje naporno počev od klimatskih promena i adaptacija, vremenskih razlika, stresa da li ćete uopste osvojiti bodove, putne groznice i adrenalina! Nažalost par nesretnih dogadjaja i okolnosti su me sprečile da se kvalifikujem za OI i ponovo se nalazim na raskrsnici i trudim se da sagledam stvari iz pozitivnog ugla.
Naučila sam u sportu ima puno padova i uspeha i treba uvek izvući ono najpozitivnije i najvažnije! Ne postoji ni jedna stvar koja je vezana za sport za kojom žalim jer upravo iskustvo koje sam stekla, mesta koje sam videla i prijatelje koje sam upoznala, nemaju cenu.

Nov izazov! Ironman!

Najveći uticaj na moje opredeljenje za Ironman pripada našem rekorderu u ovoj disciplini, mom treneru i dugogodišnjem prijatelju Bojanu Mariću. Malo je takvih ljudi kao što je Bojan koji su pre 10-15 godina imali viziju da će baš Ironman postati najmasovniji individualni sport što zapravo i jeste danas u svetu!

Svaka Ironman trka okupi preko 2-3 hiljade takmičara i takmičarki iz celog sveta i ono što je za mene najfascinantnije je činjenica da se iza svakog od nas krije jedna jedinstvena životna priča o tome kako Ironman može da promeni život čoveka! Pored stotine sati provedenih trenirajući, ti isti ljudi stižu da usklade svoje radne obaveze, da budu i mame i tate i bake i deke. Naravno posebnu čast treba odati paratriatloncima!

Kada se toliko ljudi nadje na jednom mestu sa istim ciljem da daju sve od sebe u trci, u vazduhu se oseti ta pozitivna energija koja vas zarazi i tera ka ciljnoj liniji, sledećoj trci, sledećem izazovu! Iza sebe imam jednu IM trku, a preda mnom je još mnogo takvih.

Sport, porodica, majčinstvo

Porodica je oduvek za mene predstavljala prioritet i važnu kariku u životu! Život gubi smisao ako ga ne podelimo sa nekim i ako ga ne živimo za druge! Suprug Miroslav je moja najveća podrška, moja druga polovina i jedina osoba koja me shvata, baš onako kako se osećam.

Tu je i Nidža, devetomesečni bebiron, epicenter našeg života!

Kako porodicu i majčinstvo uklopiti i baviti se sportom koji iziskuje sate i sate treniranja? Dobrom organizacijom se sve može, u to sam oduvek verovala i sada se potvrdjuje. Dan se nekad čini prekratkim da bi se završile sve dnevne obaveze ali uspevam! Kao mama, sada mnogo više vrednujem svaki trening i trudim se da ga iskoristim na najbolji mogući način! Moja porodica je uvek tu negde uz mene i gura me napred!

Šta znači trčanje za vrhunski sport, a šta za rekreativce? Kako se trčanje uklapalo u tvoje pripreme? Kakav si trkač, koliko si najviše trčao?

Vladimir Vanja Grbić: Vrhunski sport traži trčanje kao opštu fizičku pripremu, radi sticanja opšte fizičke kondicije. Kasnije ono prelazi u specificno trčanje. Uživanje u trčanju je deo rekreacije, gde je vrlo poželjno i treba mu dati prednost. Da bismo provodili vreme u prirodi sa prijateljima na svežem vazduhu, ne treba nam ništa osim želje.

Nije tajna da ne obožavam da trčim. Doduše i to je vezano za specifičnost mog sporta. U toku karijere sam se natrčao i nagledao prirodnih lepota osvojivši nekoliko planinskih vrhova.

U Brazilu sam trčao 36 minuta sa 175 otkucaja u minuti što je van pameti, ali eto, i to je bio deo trenažnog procesa.

Kada se sam spremam kombinujem brzo hodanje sa trčanjem da bih prešao na trčanje svojim ritmom. Na početku trčim 1 km, a kroz pripreme stignem do najviše 4 km.

Šta ti je bilo najteže u pripremama za svetska takmičenja?

Dočekati početak takmičenja. Mi smo u ranijem periodu sa Gajićem bili pokusni kunići i gutali neverovatnu količinu rada, što trčanja do Pančićevog vrha na Kopaoniku, što u teretani koja je najčešće trajala i do 4 sata.

Kako je odbojka uticala na tvoj život?

Odbojka me je naučila više-manje svemu što znam u životu i o životu. Zašto? Zato što je to društvena igra grupe ljudi različitih shvatanja, želja i mogućnosti, ljudi primoranih da sarađuju na savršen način, jer je to jedini put do pobede. To je edukacija psihe, emocija kao i psihosocijalnog statusa pojedinca i shvatanje njegovog položaja u grupi.

Naučite da ljude prihvatate i razumete pod obavezno jer bez njih ne možete. U životu mi se jako puno stvari poklopilo sa situacijom na terenu.

S Olimpijade iz Sidneja te pamtimo po čuvenom poduhvatu vraćanja lopte u igru iz publike i zatim sjajnog bloka koji nam je doneo pobedu,  pitamo se kako se uspeva tako nesto? Da li je to momenat? Sreća? Splet okolnosti? Sudbina?

Iskreno, ja sam akciju doživeo kao ushićenje, momenat i prekretnicu meča. Mi smo igrali finale Olimpijskih igara i tada se ne razmišlja ništa osim da se spasi lopta po cenu povrede. To nije bio kraj meča tako da nisam smeo da se zadovoljim postignutim već da sledeci poen odradim još bolje i jače.

Sudbina? Možda, ali tražena. Splet okolnosti? Da, našli smo se u finalu. Taj potez je navodno proglašen za najlepši potez odbojke svih vremena. Imponira, naravno, ali mi je ostao kao trenutak kada sam više nego ikad poverovao da ćemo biti olimpijski šampioni.

Talenat je 2% uspeha, ali odvaja vrhunske od ostalih

Kako funkcionišeš u timu? Kažeš da si motivator. Kako motivišeš druge u timu?

Tim je složena celina pojedinaca, kompleksna sa više aspekata i mora imati jaku draž ili cilj da bi okupila i poništila sve razlike medju akterima i izvukla iz sebe maksimum.

Svaka ekipa ima članove koji daju energiju i one koji gutaju energiju. Svaka ekipa ima lidera i motivatora, onog koji inicira i onog koga prate kao u čoporu. Nekad je za to potreban jedan krik, nekad zagrljaj na sredini terena, a nekad i oštar prekor koji izaziva reakciju.

Trebalo bi biti jako oprezan i znati momenat i saigrače da bi se postigao željeni cilj i zadržao integritet grupe.

Često smo bili svedoci tvojih emocionalnih pražnjenja, koliko je važno da se ,,izbaci” iz sebe i pozitivno i negativno osećanje?

Jako je opasno ne prepoznati trenutak ili način za pražnjenje jer blokiranjem energije, možete ubiti u pojam saigrača ili ekipu. Srećom mene su znali i pratili i zaista su me “trpeli” sa uvek pravom reakcijom. Zato sam svoje drugare doživljavao kao svoju najbližu porodicu i dan danas mi nedostaju jer smo prošli toliko toga teškog i lepog zajedno.

Bio sam im ono što nam svima treba da se pokrenemo sa nule ili da krenemo kao u ratu u juriš bez razmišljanja hoćemo li poginuti ili nećemo.

Koji su postulati treninga vrhunskog sportiste? Koji su koraci u dostizanju ,,visina gde je redak vazduh”?

Rad je 100% rezultata uspeha jednog sportiste. Onih 2% koliko talenat ima udela je dodatak koji vrhunske čini vrhunskim i odvaja od ostalih. Vera u sebe i sopstveni uspeh, samouverenost je postulat po kome treba hodati i bez njega ne treba ni počinjati.

U našoj sredini pravi talenti ne dolaze do izražaja

Šta misliš o nastavi fizičkog vaspitanja u našim školama? Gde vidiš sebe posle povlačenja iz sporta?

Mislim da je podatak da 50% dece u školama traži poštedu katastrofalan i zabrinjavajući. Škola je oduvek bila rasadnik sportista, a školski sport osnovni pokazatelj u otkrivanju talenata. Nekada nije bilo uslovljenosti novcem koji je danas merilo u radu sa mlađim kategorijama.

Danas oni koji imaju novac i plaćaju deci bavljenje sportom uslovljavaju trenere da im deca igraju i pravi talenti ne mogu da dođu do izražaja. Takva tendencija će ubrzo ubiti vrhunski sport u Srbiji.

Ja sam probao da napravim sistem koji će se osloniti na školu kao jezgro i glavni izvor talenata koji bi bili praćeni i instruisani od strane nastavnika u saradnji sa klubovima koji bi davali stručnu i logističku pomoć za rad u školama.

Sebe vidim u organizaciji takvog projekta za edukaciju i zdravo socijalno, emotivno i drugo usavršavanje naše dece, što je osnovni preduslov za čuvanje zdrave nacije.

Zašto bi preporučio profesionalni, a zašto rekreativni sport?

Profesionalni sport je danas gladijatorstvo gde svoje telo i sportska dostignuća prodajete poslodavcu. Rekreativni sport je još uvek iskonsko bavljenje sportom iz ljubavi i potrebe.

Da si ministar sporta, koje mere bi preduzeo u našem sportu?

Prvo bih napravio način i prostor da ljudi koji žele da ulažu u sport imaju poreske olakšice za to. Bez takvog sistema koji postoji svugde u svetu osim u malom broju zemalja, među kojima je i Srbija, nemoguće je osigurati kontinuiran kvalitet.

Kako povezati obrazovanje i sport? Šta misliš o stipendiranju sportista?

Bez obrazovanja nema sporta i obrnuto. Jedno bez drugog ne idu jer u zdravom telu je zdrav duh i obrnuto.

Glupost je što neki zahtevaju da deca vanredno uče školu ili ne daj bože napuštaju školu koja je osnova njihovog emotivnog, psihološkog i kulturnog razvoja koji će im biti NEOPHODAN za postizanje vrhunskih rezultata. Vrhunski sport traži vrhunsku i stabilnu ličnost, a sve drugo je PRAZNA PRIČA.

Zdrav život nije šablon

Šta za tebe znači zdrav život?

Zdrav život nije šablon već princip po kome neko shodno svojim potrebama i prohtevima prilagodi način življenja na umeren i doziran nivo, bilo da je u pitanju ishrana, vežbanje ili bilo šta drugo.

Kako primenjuješ te postulate zdravog života? Kako bi naše društvo trebalo da ih primenjuje?

Naše društvo nema naviku da utroši vreme ili da ga posveti sebi u smislu vežbanja, trčanja, pripreme hrane sa malo masnoća. Kod nas postoji mnogo manje uslova za takvo nešto i zato mislim da je potrebno ljude podstaći i uvesti u jedan kulturološki skok ka boljem životu.

Svakodnevnim vežbanjem uspevamo da se održimo, ali verujte da je svima nama ponekad teško da se nateramo i često padnemo u prosečnu melanholiju.

Tvoja supruga je karatistkinja, kako funkcionise brak izmedju dvoje sportista? Kojim vrednostima učite svoju decu?

Fenomenalno! Nadopunjujemo se i skladno živimo. Razumemo se bolje nego da smo iz različitih sfera života. Deci prenosimo ono što su nas učili roditelji: poštenje, moral, istrajnost, skromnost  -  to su osnovni postulati i principi osobe koja je prava i zdrava ličnost i koju niko ne može da skrene iz koloseka.

Tri najvrednije stvari u životu vrhunskog sportiste

Koje su tri najvrednije stvari u životu jednog vrhunskog sportiste?

Za mene su to porodica, ekipa i sport kojim se bavim.

Da li vidiš svoju odgovornost kao uzora mladim ljudima? Da li si svestan svog uticaja? Šta bi želeo da mladi sigurno ,,ponesu” od tebe?

Naravno. To i jeste obaveza koja me tera da razmišljam o budućnosti i zdravom pristupu mladima i deci. Postoje uzorni ljudi koji svojim primerom mogu da im ukažu put, ne do visina na kojima su već bili, već put vere u sebe, put istrajnosti za ličnost koju poseduju.

Svakome od nas je domet različit, ali je jako bitno da svako od nas da svoj maksimum i da se vodi pravim vrednostima do tog limita. To je jedini način da pojedinac svoje dostignuće istinski doživi i da bude ponosan na sebe i svoj rezultat bez obzira o čemu se radilo.

Kada trčimo nas zajednički krug oko Ade?

Kad god se dogovorimo!

Vanja Grbić je za nas pravi ambasador aktivnog života. Verujemo da ćemo sa Vanjom i u budućnosti sarađivati, a do tada, ostavite komentar ili pitanje za Vanju.

U takvim temperaturnim uslovima vode pliva se u neoprenu. Po takmičarskim pravilima ono je dozvoljeno da se koristi čim je temperatura vode ispod 20 stepeni. Neopren odelo je jako značajno za takmičara zbog najmanje dva razloga – čuva organizam da ne izgubi toplotu tela dok je takmičar u vodi, a po meni je naročito, značajno to što takmičar dobija na tzv. plovnosti. Odlični plivači imaju urođen osećaj plovnosti što znači da manje energije troše dok seku vodu. Oni svojom tehnikom i iskustvom drže povoljniju poziciju na vodi i time postižu veću brzinu plivanja. Neopren odelo, takođe ove parametre može da kompenzuje kod lošijih plivača. Primer značaja odela je činjenica da se na 1500m plivačke deonice, moguće postići bolje vreme i do 2 min.

Na ovom takmičenju sva moja oprema je bila u punoj koristi i akciji. Nosio sam moj novi neopren, koji sam već koristio na 70.3 Ironman u St. Poltenu dok je Ivan sada nosio moje staro odelo. Bilo mi je drago da se oba koriste za ostvarenje triatlonskih ciljeva! Sentimentalno ali meni značajno posebno je činjenica da sam sa tim mojim starim odelom postizao zapažene rezultate u domaćem triatlonu. Tako da, šta reći, Ivan je imao čast da nosi odelo ekskluzivnog brenda, onog triatlonskog, dugogodišnjeg, mojeg.

Na samom takmičenju bilo je onih koji nisu imali neopren. Ta odluka da se pliva bez odela bazira se na osnovi da se ne gubi vreme na svlačenju istih. To oblačenje i skidanje odela je posebna i interesantna priča jer zahteva odredjene korake i trikove. Dok se oblači neopren potrebno je gotovo 15 minuta ali za svlačenje u režimu trke potrebno je spretnom trkačom do 1 min. Odelo je vrlo uzano i teže rastegljivo i oblači se polako, korak po korak, rastezanjem i prilagodjavanjem obimu i veličini tela. Da bi se odelo lakše obuklo, stopalo se prekrije čarapom ili plastičnom kesom da bi lakše prošlo kroz uzani otvor nogavice odela. Jednom kada je odelo na nogama, potom se povlači i razvlači kao triko i to preko opreme za trčanje koju smo prvo navukli, da se ne bi gubilo vreme za presvlačenje za trčanje.

Da za sve to treba iskustvo i rutina je činjenica da je Ivan imao grdnih poteškoća jer nije izveo pravilno trik povlačenja trake zipa koja je na ovom odelu postavljena naopako, upravo da se u toku plivanja ne bi odelo otkopčalo. Ivanu otvaranje nije išlo baš onda kada je trebalo. Pomoć prijatelja je bila dragocena mada su sudije reagovale na nedozvoljeno prisustvo gledalaca u zoni trke. Na sreću sve se dobro završilo, a gledaoci su mogli da uživaju u našoj transformaciji od plivača do trkača – svlačenje neoprena i obuvanje patika za nešto kraće od 1 min.

Samo takmičenje je bilo izuzetno lepo organizovano. Plivalo se 2 x 500m, sa izlaskom iz vode, gde je bilo potrebno da takmičari protrče kapiju pa se ponovo vrate nazad u vodu. Ovaj element takmičenja je organizovan samo zbog atraktivnosti za gledaoce dok je za nas takmičare to zahtevalo da menjamo ritam – izlazak iz vode, trčanje oko kapije, pa ponovo u vodu. Takmičar koji nije navikao na to menjanje ritma mora ponovo da se uhodava sa plivanjem kada uskoči u vodu po drugi put. To je doduše još samo jedan mali izazov za triatlonce. Potom se trčalo.

Kao što rekoh, a sad da potvrdim, naravno da se plivalo i trčalo u triatlonskom dresu iz jednog dela koji se ne menja posle plivanja. Početak trčanja je uvek bolan jer se treba navići na drugačiji rezim rada – rad nogu. Moj običaj je da jako krenem iz zone izmene dok ne postignem svoj normalan ritam. Ipak i taj normalan ritam je težak i pratilo me je teško disanje, ali sam znao da je sve u redu jer sam dobro gazio po asfaltu. Toj težini je doprinelo to što posle Bečkog polumaratona u aprilu ove godine i Ironmana u St. Poltenu u maju nisam učestvovao u više trka. Takođe, nisam imao ni pravih treninga za aquathlon ali sam išao na svežinu – što je u stvari moj izgovor kada nemam prave treninge i kada sam primoran da donesem takve odluke.

Moja trka je tekla kao i planirano. Isplivao sam deonice u gomili plivača koji su svi do jednog odlično plivali. Trčao sam po mojoj proceni oko 4 min/km, što je odlično za mene. Sve u svemu trka je bila u svom normalnom režimu.

Pobedinik je bio magični Ogy, Ognjen Stojanović, iz NS. Ja sam, na moju žalost bio samo drugi u mojoj kategoriji-veterana.

Za Ivana ova trka je bila uživanje i prilika za proimociju fitness-a, i kako sam kaže jako se dobro osećao.

Dodatna lepota trke je bila saznanje i da su uz nas bili poznati, dragi ljudi koji su nam pomogli u oblačenju ali i bili glasni u bodrenju! Marija, Veki i ostali hvala vam na tome!

Dok smo u komentarima slavili prvi Ironman našeg prijatelja i člana Aktivnog života Milana Miletića, jedan drugi Milan, imao je strašnu nezgodu na biciklu. Milan se sada oporavlja, a ovim člankom pokrećemo akciju pozitivne energije i podrške Milanu, njegovoj porodici i podršci da izrdži borbu. Poruke koje ostavite u komentarima ovog teksta biće odštampane na majici koju ćemo mu pokloniti.

Takođe, pozivamo vas da snimite fotografije i video poruke podrške Milanu i da nam ih pošaljete na kontakt@trcanje.rs. Ovaj materijal ćemo montirati i takođe dostaviti Milanu.

Sada svi znamo ko je on! Do pre 2 godine nisam poznavao Čika…sasvim prirodnim silama sam ga upoznao na bazenu dok smo se spremali za 70.3 Ironman za Sankt Polten 2009. Njemu je to bio PRVI triathlon u životu! Kad sam ga prvi put video ličio mi je na malo dete kojem baš nije bilo jasno u kakav se rizik upušta jer je stalno pričao o svom sledećem cilju što je bio full Ironman! U kakvoj sam zabludio bio! On kao bivši veslač je znao granice svoga tela i hteo je da ih nadmaši…u tome je uspeo u jako kratkom periodu!

Kad je u Beogradu sretali bismo se u ,,pekarskim’’ terminima na bazenu na Banjici, na plivanju…To smo se sretali u svim onim terminima koje je teško uskladiti sa poslom i svim drugim obavezama…i negde smo bili podrška jedno drugom da je ipak sve moguće. Ne znam ni da li zna koliko me je bodrio kada bi mi rekao DRUŽE! Što je bio miks divljenja prema meni koji to postižem jer mu se činilo da on ne bi mogao da trenira u uslovima u kojima ja to radim. A moje divljenje je prema njemu jer je uspeo da završi 2 IronMan-a u godinama kada se druge akcije planiraju i da izlazi sa svake trke jači za iskustvo i želju da mora to sve da ponovi….Eto, na taj način smo se podržavali i divili jedan drugom.

Dok je na početku svog bitisanja u triatlonu izgledao kao da nije svestan ni šta je plivanje, a ni bajk, ovih par poslednjih meseci je dokazao da je zaražen virusom triatlona i da je pravi model i idol onima koji žele više od sporta. Pretvorio se iz prosečnog sportiste u zver! Svakim danom se video napredak što na njegovom licu, što na telu, a posebno na rezultatima.

Ove godine je bio baš spreman..spustio je svoja PB vremena za 30min na oba IM takmičenja.. trenirao je marljivo u Beogradu i u Budimpešti. Opremio se novim carbon FUJI bajkom. Ugostio celokupnu ekipu SER na SP u triatlonu u Budimpešti u septembru. Javljao se komentarima na trcanje.rs… sve do one kobne subote!

Šta mu se zaista desilo reći će nam sam, mozda je još bio neiskusan na bajku, možda je kiša, nepotpuna oprema… ko zna? ali taj bajk mu je zagorčao život.

Kao čovek Čiko je osoba za koga stvarno mogu reći da NIKADA nije nešto loše ni pomislio ili rekao. Uvek je davao pravu podršku svima nama koje zna. Uvek ima reči ohrabrenja za bilo koga… koliko puta sam čuo njegovo jako poznato… DRUŽE…hehe … To je njegova reč…

Mi smo sada tu da našom energijom i vibracijama pozitivnim mislima, uputimo želje za Milanovu sreću…I svest, i novu radost…

I hoćemo da radimo na tome zajedno u želji da pokažemo snagu dobre volje, zajedništva i ljubavi!

I evo me opet, po 5x kako planiram da trčim u LJ. Počeo sam dalekeeeeeee 2006. godine na 11. Ljubljanskom maratu. Ove godine smo na na 15. izdanju. Za to vreme se menjala koncepcija same trase, broj ljudi na startu, moja kategorija u kojoj trčim i ciljevi koje sam jurio…

Najlošiji plasman i rezultat sam imao 2006. Po rezultatu najbolja je bila 2008. godina, a po plasmanu 2009. Slično kao vino.

Od 2009. se promenila trasa i sada se trči u suprotnom smeru nego ranijih godina tj. u smeru sata. Pomeren je i start trke koji je sada 30 minuta ranije jer se obično zadnjeg vikenda u 10. mesecu sat vraća unazad 1h, pa je ovo rešenje napravljeno da Sunce ne bi previše namučilo takmičare. Staza je sada brža jer su se organizatori trudli dobiju svetske rezultate na maratonu. Zadnjih 5k se ide po blagoj nizbrdici ili se meni tako čini jer mi na tom pravcu gde ima strašno puno gledalaca baš lete noge.

Gradonačelnik Lubjane

Trkačka subota

Već pri prijavljivanju za maraton oseća se trkčaki duh jer se u subotu glavnim ulicama takmiče klinci raznih uzrasta. Subotu uvek iskoristim da se ponovim trkačkom opremom koja je i d 40% jeftinija, ali  i kvalitetnija nego oprema koja se može naći u Srbiji. Na Expu su pristuni svi prozvodjači opreme koji nešto vrede u trkačkom svetu.

Uveče od 19h je pasta party koju je nekada sam gradonačelnik služio. Prošle godine je to promaklo, ali verujem da je to zbog ogromnog broja takmičara (oko 10.000) koje jedan čovek ne može da usluži.

LJ maraton

Start: obično prohladan i maglovit. Ljubljana je okružena močvarnim zemljištem. To su me sami Slovenci naučili da to nije strašno jer se već posle 30 min oseća da će biti odličan dan sa Suncem i ponekad preko 15 stepeni. Pre starta garderobu treba predati na obezbedjeno mesto i lagano se  zagrevati za start. Na sebi jos uvek treba imati nešto toplo tipa stare majice ili duksa koje treba zadržati sve dok ne startuje maraton – kao što se čini u stilu NY maratona :))

Obično je dovoljna samo atletska majica i šorc jer se od velike vlage već oko 5 km toliko preznojim da ne mogu da zamislim da neki trče u dugoj opremi. Inače, sama staza je odlično obelezena. Svaki kilometar se jasno vidi. Staza je idelno izmerena tako da se mogu pratiti svoja prolazna vremena. Okrepne stanice su odlične – može se lepo najesti na stazi.

Atmosfera

Trkači i trkačice… ma kao Knez u toku radnog vremena… uvek ima takmičara sa kojim možeš da nadješ tempo za trku.. i da se takmičiš… ili da pojuriš zečeve sa balonima.. i da sa nima pričaš o iskustvu o Lj maratonu sa ranijih izadanja jer obično uhvatim istog zeca već 3 godine zaredom.

Publika je sjajan. Ima jedan deo gde iznose zastave i kao muzička pratnja je domaći bend. Mislim da sam i našu zastavu video. Tu se obično trči sa 3 prsta podignuta. Tokom trke ima jako dosta publike i na samom startu i cilju.. ložana od bubnjeva i mažoretkinja.

Ako spiker u cilju stigne pročitaće vaše ime i prezime i zemlju odakle dolazite. Obično se u cilj ulazi kao u busu jer je velika gužva na stazi. Na samom cilju stoji gradonačelnik Ljubljane, gospodin Janković, koji se sa svima pozdravi!

Dobija se medalja..i osecas se kao da si pokorio LJ… hehe. Posle maratona u ciljnoj ravnini može se lepo osvežiti sa supom ili juhom, slatkišima i voćem.. naravno obezbezbeđen je i ručak.

Mislim da je Ljubljana po kvalitetu i broju takmičara jedna od najboljih trka u regionu, a trčanje u Sloveniji daleko ispred Srbije.Na Lj maratonu sam upoznao prijatelje iz LJ sa kojim se I dalje druzim…I uvek se trudim da sezonu lepo zavrsim sa LJ maratonom..

Za trčanje je potrebna samo dobra volja i ono vam ostaje odano u svim prilikama…

Iz triatlonskog dnevnika Gorana Mišića: Triatlonac na službenom putu

Uglavnom se moje ime vezuje za triatlon, jer to je prvo što o sebi kažem. Međutim, pored toga što sam triatlonac, ja sam pre svega ipak elektro inženjer, specijalista za dalekovode. A ako se pitate šta su dalekovodi? Pa, svi oni prenosnici električne energije koji unose svetlost u naše domove i živote. Ti dalekovodi su razlog zbog kojeg sam često poslom odsutan iz Beograda. To su uglavnom službena putovanja po Srbiji, ali, srećom javljaju se i prilike da putujem i van naše zemlje, uglavnom radi profesionalnog usavršavanja ili primopredaje opreme za dalekovode. Rekao bi neko, ta odsustva su prepreka za moje treniranje. Eh, upravo tada, na svim tim putovanjima se dešavaju ona divna iskustva o kojima želim ovog puta da pišem.

Neka trčanje bude vaša navika

Na tim putovanjima sam shvatio da dok kolege iz moje ekipe koji putuju sa mnom jedva čekaju prilike da bi se prošetali, najeli, popili i uzeli dnevnicu, obavili kupovinu, za mene su to prilike za sasvim drugačija iskustva. Po pravilima službe, odsedamo u luksuznijim hotelima i za mene konfor sobe je već prilika da i u njoj mogu da treniram, pa čak i trčim, šalim se naravno, ali dok svi ujutru spavaju, ja ustajem, često već u 6h i trčim, bez cilja, u nekom pravcu odabranom po intuiciji. Na taj način odradim i trening i upoznam grad kao autentični posetilac, gotovo kao domaćin.Tako sam imao prilike da trčim po ciči zimi u Nirnbergu i Mehegladbahu i da dok je napolju sneg i mrkli mrak sretnem jos trkača u parku, i to uglavom ženskih, kratko ih pozdravim sa” Tschüss ” kako to Nemci kažu i idem dalje, zaista se osećam kao neko ko pripada tom gradu, tim ljudima. Osećaj je u svim tim prilikama sjajan i neponovljiv jer i kao gost osećate se da delite domaći prostor na jedan univerzalan način, jedinstven za svakog trkača gde god da se nađe. Rekao bih u žargonu bilo je uvek više nego extra…

Neka novi prostori budu vaš izazov

Tako je bilo prilike da trčim u cik zore, travnatim kejom popred Save, u sred Zagreba. Sava je u tom predelu kao širi potok, ali je divna jer uživaš u miru i tišini, spokoju i harmoniji prirode, u prostoru u kome ne vladaju splavovi kao što je slučaj kod kuće na Novom Beogradu i Savskom keju gde redovno treniram.

Trčao sam i u Lviv-u u Ukrajini, odakle nikada neću da zaboravim scenu gde su oko mene prolazili autobusi poput onog iz filma ,,Ko to tamo peva” i brigu za sopstvenu bezbednost. Rekao bih, stereotipno, istok je to, sličan ovom našem gradu i našim uslovima, gde je trčanje još uvek aktivnost koja izaziva posebnu pažnju i čuđenje. Nikada neću zaboraviti trčanje po Italiji, Firenzi, Padovi, selu pored Napulja ali na žalost nisam stigao da trčim u Rimu i Veneciji. Trčiš kroz drevne gradove, trčiš kroz istoriju, kroz umetnost, prekrasnu arhitekturu…A št a reći za trčanja pored Ohrida, kroz prostor sa 365 crkava, to je kao trčanje u raju božanskom ili kroz meditativni prostor na Bledu oko kojeg sam trčao i noćnu trku.

Neka novi izazovi budu vaš motiv

O čemu hoću da govorim u ovom tekstu? o čistom, autentičnom motivu..i želji da živim zdravim životom bez prekomerenog konzumiranja hrane i pića, besmilenog sedenja u zadimljenim prostorijama i želji da mi se što više ljudi pridruži. Razočaram se kada shvatim da mnogi u stvari ne pristajanju da isprobaju svoje sposobnosti i nikada neće razumeti tu moju strast i želju da i kao uspešan poslovni čovek možeš da gajiš navike koje će svedočiti o zdravlju u telu i psihi. Hoću da kažem da je trčanje vaša ličnost, deo vas koji je uvek tu jer za trčanje potrebno samo da ponesete sa sobom svoje patike i da se prepustite momentu, prilici, ambijentu i da u svom sportu uživate.

Neka ljudi slični vama budu vaša satisfakcija

Satisfakcija za moj rad i trud mi ipak uvek dođe nenadano, a u stvari vrlo logično, kad sretnem ljude slične sebi i kada se desi ono čuveno prepoznavanje. Takvo jedno prepoznavanje desilo se sa šefom laboratorije iz Padove koji je aktivan biciklista i maratonac. Sa takvom osobom odmah znate o čemu da pričate i nadjete se u prijateljskom odnosu koji olakšava ubrzo i onaj poslovni.

Upoznao sam tako i Španca, trgovačkog putnika, koji je bivši plivač-delfinaš, sa odličnih 57sec na 100m delfin i koji se prvo divio mom triatlonu, a kada je probao triatlon, ostao je zapanjen naporima koje je uložio na trci, i koji mi je iskreno čestitao na izboru sporta i naravno dugogodišnjoj posvećenosti.

Neka trčanje bude vaša posebnost

Trčanje bude prilika za male i velike razgovore, što poslovne, što privatne i vrlo je lako onda ostvariti komunikaciju o bilo kojoj temi, na bilo kom planu. Ono što je u tome posebno je da tada shvatamo koliko smo slični, a najmanji zajednički sadžalac u toj sličnosti je ništa drugo do trčanje. I taj najmanji zajednčki sadržalac je univerzalan dodatno za sve generacije, ali zaista sve, jer tek u belom svetu vidite koliko su aktivni svi od 7 do 77 i za svakoga bez razlike po polu. On je univerzalan i za sve prostore.
Ja lično, jedva čekam novo putovanje, jer je divno trčati po predelima o kojima nisam ni pomislio da mogu doći….i onda osećam, trčanjem osvajam Evropu. Priduružite mi se…

Maratonska trka od 42.195 km već 2500 godina predstavlja izazov koji postaje etalon izdržljivosti, želje za prevazilaženjem sopstvenih fizičkih i psihičkih ograničenja za svakog sportistu. Polumaraton kao laganija varijanta sastavni je deo mojih redovnih takmičarskih ciljeva. Tako je bilo i tog aprila 2009. godine kada sam odlučio da sa svojim prijateljima trčim u Beču. Pitaćete se zašto baš Beč?

Bečki maraton se održava svakog aprila od 1984. godine kada je u Beču trčalo samo 974 takmičara. Od tada iz godine u godinu broj takmičara raste i Beč postaje interesantan za takmičare iz čitavog sveta. Na start u Beč dođu takmičari iz gotovo 30 zemalja iz čitavog sveta. Bečki maraton se te 2009. godine održavao u nedelju kada se kod nas slavio Uskrs i smatrali smo da je to gotovo idealna prilika da taj vikend nas trojica drugara provedemo u Beču, trčeći. Posle brojnih godina tračanja polumaratona u Beogradu i Novom Sadu, smatrao sam da je došlo vreme da trčim van zemlje. Želeo sam da osetim drugačiju trku u odnosu na naše domaće koje okupe do 1000 takmičara. Želeo sam da osetim atmosferu grada koji je mnogo veći od Beograda i naravno čuvenu masovnost trke, jer Beč je ugostio gotovo 29 000 takmičara toga dana.

Na startu trke

Tog aprilskog jutra, nas trojica smo se našli na startu bečkog maratona. Momčad iz Srbije su činili Aleksandar Pavić, koji je istrčao svoj prvi maraton u životu u Njujorku, Mihajlo Vukoičić kome je trčanje pasija i moja malenkost. Start je bio u 9h, ali već od 6:30-7h, na startnoj liniji je bila poprilična guzva. Bilo je važno dobro se pozicionirati za start ali i za grupisanje za trčanje. To prolećno jutro je bilo prohladno i svi smo bili toplo obučeni. Kuriozitet organizacije je bila mogućnost da stvari možemo da ostavimo u improvizovanim garderobama u šleperima koji su bili u neposrednoj blizini, po dodeljenim nam brojevima uz naravno savršeno obezbedjenje. Taj žamor i isčekivanje starta nikada neću zaboraviti.

Ja sam se nalazio u grupi koja je bila bliža startu jer sam u našem timu imao najbolje prijavljeno vreme za start. Na startu je bila gužva kao da smo u Knez Mihajlovoj u dnevnom špicu ili na šetalistu na Kalemegdanu po sunčanom danu, samo što u slučaju Beča svi trče. Start je bio sa mosta na Dunavu, koji me je neodoljivo podsećao na most Verazano u Njujorku. Grupe se pred start formiraju na osnovu prijavljenog vremena i dele se po odgovarajućim zonama koje se međusobno razlikuju po bojama. Komašanje pred start u svakoj od zona ima za cilj da se takmičar što bolje pozicionira u čelu u svojoj grupi i svojoj zoni. Po signalu za start, prvih gotovo par minuta trkači bukvalno mile tj. šetaju dok se ne pokrene čitava masa u jednom ritmu – ritmu maratona.

Odmah sam uhvatio svoj tempo, mada je zbog gužve na samom početku bilo cik-cak trčanje. Novina za mene je bila da trčim celu trku u gomili. Nikada nisam bio sam, i to mi je postao poseban i dodatni motiv. Oko sebe sam video brojne trkače. Po majicama nekih bilo je očigledno da su iz istih kompanija,i kod njih se prepoznavao pravi timski, duh…siguran sam da je bilo i rukovodilaca ali i običnis “šljakera” i da se nije pravila razlika ko je ko, svi su imali isti cilj. Takođe, na ovako velikim trkama ima i puno trkačica za razliku od naših.

Štraus na stazi

Negde na 2/3 staze, primetio sam Bečki simfonijski orkestar, svirali su klasiku, Štrausa…pa, iskreno nedovoljno je reći da mi je adrenalin skočio…odleteo je u nebesa! Muzika me je ponela! To je bio samo jedan od nezaboravnih momenata na ovoj stazi. Lepoti uvažavanja i podrške nije bilo kraja. Posle valcera, publika je napravila počasni špalir, slično onim prizorima sa brdskih etapa na Tour de France-u, svi su pružali ruke da nas pozdrave… naravno da sam se sa svima rukovao… i naravno da sam znao da su oni ZBOG mene dosli na trku! Takav doživljaj je bio još jedan adrenalinski udar motiva za mene…uspeo sam da ostavim iza sebe trkače iz grupe i da budem na čelu, što mi je omogućilo da osetim lepotu vođe, draž osećaja da budeš prvi u grupi. Naravno, kada smo prošli špalir građana koji su došli da nas pozdrave i mog liderskog predvođenja grupe, osetio sam koliko sam snage potrošio zbog tog poleta. Taj za mene preterani napor doneo je za rezultat osećaj umora i povećanja mlečne kiseline u mišićima. Ali je vredelo, ušao sam umoran i srećan u cilj, a iz Beča sam poneo nezaboravne utiske.

U Beč sam došao, video ga, uspešno završio trku i odlučio: ponovo idem u Beč! Ovo što sam vam sada opisao je doživljaj koji sam čekao toliko godina, moja strast za trčanjem me je dovela do ovako vrhunskih doživljaja, da vidim toliki broj trkača oko mene i da u ritmu sa njima trčim svoju trku. Tada sam dobio potvdu za ono što znam i u šta verujem a to je da nije bilo uzaludno i bez smisla i razloga trčati zimi po Adi i pripremati se za prolećnu trkačku sezonu, i smrzavati se i odolevati nagovaranju kolega na poslu koji savetuju da je bolje da kupim kola… Ne, jednostavno, smatram da nisu u pravu…

Ono što sam ja naučio iz sporta kojim se bavim je da ostvarivanje cilja donosi vrhunsko zadovoljstvo u sportu. Rezultati se postižu posvećenošću ostvarenju zacrtanog cilja, a cilj stalno mora da bude u glavi i da jasno znamo čemu stremimo kroz plan i trening, i onda je sve lakše, mnogo lakše.

Ako bih birao najsnažnije događaje i utiske sa njih iz mog triatlonskog života, na jednom od prva tri mesta svakako bi se našlo takmičenje koje je za mene značilo upravo to, da je triatlon svet! Zašto?

U to doba 1996. godine Beograd i Beograđani su na ulicama branili pravo da budemo svet tj. deo savremenog, demokratskog, slobodnog sveta. Iza nas su bile godine najveće ekonomske krize koju naša zemlja pamti, godine inflacije, godine ratova u okruženju, godine izbeglištva, godine studentskih protesta, godine strahova… za moju generaciju izgubljene godine najlepše mladosti. Zemlja je bila pod sankcijama, izolovana, osećaj zatvorenosti i teskobe je bilo teško prevazići u sebi, a izaći iz zemlje za mene kao studenta je bio nezamislim poduhvat.

Bez vize se moglo ići samo kod najbližih suseda. Za sva dalja putovanja bilo je potrebno proći mučne procedure viziranja pasoša, počev od pozivnog pisma do obaveze da se gubi dragoceno vreme u čekanju i isčekivanju jer nikada niste bili sigurni da službeniku za viziranje pasoša neće da padne na pamet neko trik pitanje i u poslednjem trenu vam uskrati vizu. Za svaku zemlju u koju ste hteli da idete moralo je da se izvadi njihova viza. Šengenski sporazum je tada važio samo za zemlje osnivače EU. A ja sam hteo da boravim u 3 zemlje odjednom. Rećićete mi da grešim, ne, moguće je i to! Kao što to inače u životu biva, dogode se neke životne okolnosti kada je moguće odživeti i najneverovatniji san. Jedan takav triatlonski, neverovatni san, ostvario se upravo te 1996.

Svetsko studentsko prvenstvo u triatlonu 1996

Liberec u Češkoj, na tromeđi sa Nemačkom i Poljskom. Svetsko studentsko prvenstvo u triatlonu. Iz Beograda do Libereca trebalo je prevaliti stotine kilometara.  Danas je smešno reći da je Češka daleko, tada se činilo doći do Češke kao nemoguća misija. Samo za putovanje kolima trebalo je obezbediti tri vize, za takmičenje još dve. Motivacija za učešćem je bila neverovatna pre svega zbog koncepta takmičenja jer je bio tako dobar da nije bilo moguće da ne uložim sav napor da se tamo i nađem. Srećom, ta misija je postala vrlo moguća i realna i za mene.

Nas četvorica studenata sa svih fakulteta samo ne sa DIF-a, smo se prijavili i krenuli na put, u našu avanturu starim citroenom koji nam je tih dana bio i dom i krevet. Bili smo mala kohorta iz zemlje koja je bila izolovana i pod sankcijama koja je želela da osvoji svet kroz takmičenje u triatlonu. Ovo prvenstvo je bilo izazov za moju generaciju. Kao student možeš da se takmičiš nekoliko puta, jednom kada prođe studentski život, ta vrsta takmičenja više nije interesantna. U tome je i dodatna draž upravo ovog prvenstva jer sam bio na kraju studija i to je bilo to.

Kroz Češku, Poljsku i Nemačku

Triatlonska trka, prava svetska i po sastavu takmičara kojih je bilo iz čitavog sveta ali i po konceptu trke. Učesnici su bili sve studenti, znači uglavnom uzrast od 20-30 godina. Trka je organizovana u saradnji između tri susedne zemlje: Češke, Poljske i Nemačke. Plivalo se u Češkoj, bicikl se vozio kroz Češku, Poljsku i Nemačku, trčalo se od Nemačke do Češke. Triatlon je bio olimpijski, znaci: 1500m plivanja u jezeru u neposrednoj okolini Libereca, bicikl 40 km, od pomenutog jezera po brdima Češke, zatim Poljske i trka se završavala u Nemačkoj, odakle se trčalo 10 km duž granice. Cilj je bio ponovo u Češkoj na jezeru na kojem je trka i započeta. Vremenski uslovi su bili jednako zahtevni, voda je bila oko 14C, plivalo se u neopren odelima, odelima  za plivanje u hladnoj vodi. A napolju sva tri dana boravka padala je kiša, temperatura slična temperaturi vode 14-15C. Ali šta je vreme za takmičenje samo još jedna dodatna motivacija.

Već uvod u takmičenje mi je dao mogućnost da prevazilazim onu izolaciju zemlje koju smo nosili i u sebi. Imali smo priliku da dan pre zvaničnog takmičenja obiđemo staze. Stazu za bajk sam obišao sa grupom Nemaca. U njihovom društvu ušao sam  u Nemačku bez pasoša i viza i to zato što smo bili sa njima i što je suštinski tako i trebalo da bude.

Triatlon je svet

Trka je bila čisto ushićenje i divota. Sam osećaj da se tada bez viza nigde nije moglo… a ja sam fijkao kroz tri granice u opremi za takmičenje i bajkom… još snažniji je doživljaj i da me niko nije ni pogledao naravno… bilo je pravo uzbuđenje proleteti kroz carine.

Atmosfera među studentima je bila uzavrela, prolazili smo i svečani defile, paradu zastava na centralnom gradskom trgu. Česi su obezbedili da stalno neko o nama brine, tako da nikada neću zaboraviti ljubaznost naše hostese. Za to vreme gotovo paradoksalno, najviše smo se družili sa par takmičara iz Slovenije, koje sam poznavao sa prethodnog Svetskog studentskog prvensta u Nantu, 1994 i sa jednom devojkom iz SAD.

Naravno posle takmičenja, organizovana je žurka gde smo se pokazali u našem starom citroenu gs, sa ubedljivo najjačim ozvučenjem u tom studenskom raju. Na povratku obišli smo i Prag i Peštu… koliko smo mogli naravno…s pavali u kolima i putovali… i misija više nije bila nemoguća. Triatlon je svet … jeeeee

Sa svojih 15 godina bio sam moglo se slobodno reći sasvim neaktivan lik.  U osnovnoj školi, sa takvom neaktivnošću i pubertetom blago sam se popunio, i sada mi je smešno kad pomislim kako moji nisu hteli da me povrede pravim opisom, pa mi je bilo ok da sam “elegantno” popunjen. Da stvari nazovem pravim imenom, nisam bio zadovoljan svojim izgledom. Sa 16 kupio sam prvi ozbiljniji bicikl i tako je nekako započelo moje bavljenje sportom. To jedno leto, ja sam odrastao i postao, sad sa ove distance, sasvim drugačiji čovek. Od nezadovoljnog mladića koji nije znao sta želi u životu, postao sam preokupiran sportom i svim što je pružalo informacije o sportu.

Triatlon

Prvo se pliva, potom vozi bajs, a na kraju trči. Goran u akciji.

U to vreme sredine osamdesetih, bila je sreća da imam svoju satelitsku antenu i da mogu da gledam Eurosport. Tritalon je bio izuzetno promovisan na tom kanalu i tada sam prvi put čuo za Mark Alena i Majk Piga iz Amerike, Greg Velca iz Australije,  Nemce Tomasa Helrigera koga su zvali pakao na točkovima, Jirgena  Zacka i mnoge druge sada već legende triatlona koji su postali moji uzori. Gledao sam ih, upijao njihove tehnike i duboko u sebi sam znao da je triatlon sport koji je sasvim drugačiji. Triatlon te svojom zahtevnošču i fizički i psihički jača i izdiže iznad običnih ljudi. Ako bih želeo da opišem taj osećaj onda mogu reći da sam se osećao snažno toliko da slikovito mogu da izrazim da napravi supermena od mene. Postizao sam nešto što je fizički i psihički bilo toliko zahtevno u sportu da nije bilo prepreke u životu koja mi se činila nesavladivom.

Moj početak

Goran Mišić, triatlonac

Novi ciklus u mom bavljenju sportom je započeo laganim trčanjem od ne više od 5-6 km na keju i, uvek se nasmejem kada se setim, svojevrsnim batrganjem u vodi koje je bilo vid prsnog plivanja. Usledile su godine mog posvećenog rada i truda koje su učinile svoje. Moja tehnika je unapređena, moja fizička kondicija odlična, moja spremnost je bila uvek visoka. I kao da sam slutio, pripremao sam se tada za brojna amaterska takmičenja koja su počela da se organizuju što kod nas što u zemljama u okruženju.

U našoj zemlji je 1992. održan prvi triatlon na Adi. U kasno leto u septembru mesecu organizovana je trka na kojoj se plivalo samo 300m, vozio bajk od 24km (3 kruga oko ade) i trčalo 7,7 km  (1 krug oko ade). Pobednik tog triatlona bio je Vule Maksimović, nas atletičar koji je inače trčao 3000 stipl. Tog takmičenja ću uvek da se sećam jer pored toga što sam gadno pao i ozledio se tako da ožiljke i danas imam, na njemu sam se zarazio, mogu slobodno tako reći, virusom triatlona. Tog virusa se nisam oslobodio, a mislim ni da neću jer triatlon je moj život, moj pokretač i moja životna energija. Ova moja priča je ujedno i jedna stranica dnevnika beogradske ade gde je u 19 mojih sportskih sezona bio nepoznat ukupan broj puta iščašenja desnog ramena, prilikom padova ili povreda pa čak i u vodi. Nebrojen put razočarenja ali i slavlja, ali najviše je bilo onih novih želja koje su me motivisale da dosežem i nove ciljeve, pa izmedju ostalog i ironman.

Izazov koji traje

Naravno bilo je tu i puno izazova, pre svega organizacijskih jer triatlon zahteva disciplinu i dobru organizaciju vremena i planiranja treninga. Nekada je potrebno da se trenira i dva puta dnevno, pa još sve to uklopiti u jedan radni dan je vrlo zahtevno. Zatim je zahtevno i finansijski, jer je potrebna oprema. Bicikl traje i služi ali već u za nekih 2-3 godine je potreban novi, tehnologija napreduje a oprema je sve lepša, sve modernija, tehnološki savršenija pa samim tim i skuplja. Nekada pomislim da svojim primerom pobijam tvrdju da je triatlon sport za bogate, ali potrebno je puno spremnosti i odricanja da se i taj san sanja.

Od tog mog gore pomenutog prvog takmičenja do danas ređala su se brojna državna takmičenja, prevenstva i evropska i svetska, balkanijade i razni kupovi koje sam redovno posećivao. Uspesi su se nizali i bili dalji motiv da se istraje i izbori još bolje vreme u sva tri sporta. Neosetno sam kroz ta takmičenja prolazio i kroz kategorije po uzrastu i sada kad se osvrnem vidim da sam uz triatlon i stalno ulaganje u bolje, više, brže i dalje odrastao i sazreo da imam šta da kažem i prenesem novim generacijama triatlonaca. Do nove stranice iz dnevnika, dobrodošli na triatlon.