Moj životni cilj je da pokrenem i maksimalno iskoristim sve svoje potencijale, a trčanje mi je otkrilo toliko novih mogućnosti za promenu, rast i razvoj! Nekako uz trčanje sastavni deo su postale i trke.

Nisam neki takmičarski tip, ali trke su postale moj motiv za dostizanje novog, višeg, boljeg, jačeg i izazov za savladavanje, mali cilj za dostizanje. Svaka trka je mala pobeda bez obzira na rezultat jer u svakoj naučiš nešto novo o sebi, o ljudima oko sebe, o principima na kojima funkcionišemo.

Ove godine malu eksluzivu u mom životu čine trke u Skoplju i Štutgartu.  Svaka na svoj način obnovila je toplinu u mom životu podsećajući me ne samo koliko su ova mesta bila važna u mom životu, već i  koliko su i dalje moja uporišta i snaga i neiscprno životno bogatstvo.

U oba ova grada sam živela. I kada negde živite, ti gradovi neminovno postaju životne raskrsnice jer su uneli u moj život velike promene. Kroz te promene sam prolazila manje više uspešno i nisam baš sigurna da je sve uvek bilo lako i lepo, ali posle toliko godina samo se sećam lepog!

Trčeći kroz oba grada, bila sam toliko uzbudjena prolazeći kroz ulice kroz koje sam toliko puta prošetala, mesta gde sam radila, gde sam sa prijateljima provela posebne značajne trenutke, odakle sam se otiskivala dalje u svet, mesta gde sam donosila važne odluke i šta sve ne… Ove trke su bile prilika da presložim delove mog životnog mozaika i dam svom životu jedan sasvim novi smisao.

Skoplje

Moj rodni grad! I kroz trku i trčanje Skopljanci su pokazali svoju toplinu, otvorenost, bezuslovno prihvatanje. Centar grada je pulsirao u dobrom  raspoloženju organizatora trke i samih trkača. U parku ispred Narodne skupštine, napravljena je mala trkačka oaza.

Sve je bilo tu! Od osveženja, do toaleta, od prostora do mogućnosti da se pod senkom zagrejete za trku. Šatori za stvari, prostirke za masažu, prva pomoć, uslužni domaćini i domaćice trke.

Poznajući prilike, jasno mi je bilo sa koliko truda i posvećenosti su Skopljanci organizovali ovu trku! Za 400,00 denara (6,5 EUR) trkački paket je imao i startni broj sa čipom i majicu, okrepu.

Koliki značaj trci pridaje Skoplje videli smo i kroz organizaciju svečanog dela programa, uz prigodne melodije, zastave zemalja čiji su predstavnici na trci. Skoplje je finansiralo i omogućilo besplatan prevoz takmičara iz Srbije na trku i njihov smeštaj za koji sam čula da je bio više nego dobro organizovan i pod pristojnim uslovima.

Start i trka kroz Skoplje počinje. Tu su brojne TV ekipe jer ovo je dogadjaj od značaja za grad. Trči se sa kraja na kraj grada. Od centra do naselja Taftalidže i nazad do naselja Aerodrom pa povratak ponovo do centra gde je cilj. Staza vodi pored gotovo svih važnih tačaka grada koji je u suštini vrlo mlad grad jer je 1963 do temelja srušen u zemljotresu.  Svedoci smo bili da Skoplje sada hoće da obnovi svoj istorijski značaj pa dramski obnavlja i gradi svoj centar sa sve Triumfalnom kapijom koja ce verovatno iduće godine biti mesto susreta trkača.

Trka je bila lepa i lagana jer skopska kotlina je ravna kao tepsija. Ometajući faktor je bila vrućina i sunce koje je pržilo.  Domaćini, svesni ovog rizika, organizovali su okrepe svako malo. Svi su se maksimalno trudili da svaki trkač i trkačica bude dobro okrepljen.

I Skopljani su izašli na ulice, da vide, verovatno i pozdrave ali ja sam volela da su ti temperamentni ljudi koji vole život i ljude  otvore svoje srce i da bodre.

Moja navijačka ekipa se uspavala! Ali zato su moji dragi drugari trkači bili tu. Retko ali sjajno je bilo biti uz Vuka, Dragana i Srećka, prisluškivati njihove trkačke razgovore, čuti reči ohrabrenja i podrške. Dečki, HVALA za svu lepotu!

Štutgart

Grad moje profesionalne karijere! Nemci, uvek poslovni, precizni, jasni na isti način organizuju i trke. Onaj ko ih ne poznaje rekao bi hladni ali u stvari samo suzdržani da pokažu svoje emocije.

I trka i sve oko trke je bilo savršeno organizovano, toliko savršeno da čovek poželi da unese pometnju. Grad organizuje samo polumaratonsku trku. 7700 trkača se pojavilo na startu, 6900 ju je završilo.

Pre i posle trke bila su organizovana takmičenja za decu i mlade, zatim trke za osobe sa invaliditetom, kolicima, nordijsko šetanje. Čitav vikend grad je posvetio sportu. 36 EUR za startni broj i par reklama i besplatnu pastu u restoranu. 31 EUR za čip, od toga 25 EUR za kauciju koju vraćaju kada vratite čip.

Okrepa posle trke banana i jabuka, voda, dok i bezalkoholno pivo i radler. Za nas južnjake mnoooogoooo skromno, a cifre govore same.

Trka kreće ispred Mercedesovog stadiona koji je ranijih godina bio korišćen i za ovu trku. Tada je sve imalo mnogo veći glamur jer je cilj bio na samom stadionu pa je atmosfera bila gotovo kao na olimpijskim igrama.

Sada je stadion renoviran samo za futbal, atletske staze nema, pa se cilj organizuje ispred stadiona uz pokušaj da se imitira stadionska atmosfera kroz praćenje ulaska u cilj na velikom monitoru. Veličanstveno i za trkače puno emotivnog naboja.

Trči se kroz centar grada, kroz pešačku zonu, glavne, značajne gradske tačke, kroz istoriju grada. Grad je brdovit, pa tako i sama trka ide sa usponima i spuštanjima koji su prilično naporni, pogotovu na velikoj vrućini. I tu je puno okrepa, ali i tuševa  i prskalica za rashladjivanje!

Posebnost ove trke je u trčanju kroz gradske tunele. Osećaj je jedinstven jer sa vreline ulazite u zaklon, u zatvoren prostor u kome trkači domaćini prave poseban ugodjaj jer imaju svoje uzvike koji kroz eho tunela čine atmosferu uzbudljivom I punom naboja! Zanemarila sam pitanje šta bi bilo da nešto krene naopako i u slučaju panike…

Ova trka je bila dugo planirana jer je bila dogovor moje ženske klape da trčimo zajedno. To se i desilo. Na cilju drugarice sa kojima znam da je ovaj celi svet mnogo tesan i mali za sve što hoćemo. Sledeće naše trke će biti posvećene jubilijima naših projekata: 10 godina u kriznim zemljama u Aziji i ozbiljan početak u Africi. Zato, Kilimandžaro, eto nas.

Da li je baš svaka trka toliko životno važna? Jeste ako joj tu važnost sami date!

I ako sam se na početku pitala da li ja imam pravo na  slogan: Trčanje je moj život, sada sam shvatila, da imam, jer trčanje jeste moj život.

Obožavam ovaj život!

Do odlaska u Beč na maraton naslušala sam se divnih priča o tome kako izgleda trčati trku kroz grad kulture, arhitekture, muzike, istorije. Imala sam brojne prilike i da trčim po ulicama i parkovima svoje treninge kad god bih boravila u Beču, ali ono što se doživi u toku trke je tako posebno, da je najlakše i najkrače reći, nemam reči. Eh, kako to nemam reči slikovito opisati? Zato ću ove emocije opisati kroz iskustva i druženje sa divnim ljudima koji su upravo najviše učinili da ovo bude doživljaj za nezaborav.

O Mimi, Saletu i Goranu

Naša četvorka se fino uštimala od prvog trenutka našeg putovanja. Uz zavitlavanje, smeh i muziku smo lako savladali kilometre do Beča i dolazak na Sajam gde smo se registrovali i imali priliku da pogledamo izloženu sportsku opremu. Već tu srećemo poznata lica, dogovaramo dalje susrete. Sledeća destinacija hostel i pasta party!

Pasta party ili priča o Milanu

Bečlije su suzdržani ali dobri domaćini. Haos, toplinu i živost u njihovu germansku urednost i pravilnost unose definitivno južnjaci… najjasnije iskustvo za gore izrečeno je prisustvo naše male trkačke klape na Pasta Party-ju koji se organizuje u Gradskoj kući!

Prelopo, staro zdanje tog dana je otvoreno za trkače i trkačice iz čitavog sveta, koji tu dodju da se sretnu, upoznaju, druže. Obično ih tu sačeka i ,,trkački prijatelj,, i svi poklonici trčanja iz zemlje njegovog porekla.

Naš prijatelj je Milan i upoznali smo ga zajedno sa još nekoliko trkača iz svih naših bivših… Tradicionalno, tu se posluži pasta i poneki slatkiš, popije osveženje i uslika tim na svečanom maratonskom postolju uz zastavu zemlje trkača… šta reći u gomili strpljivih azijata koji su čekali da se oslobodi prostor za fotografisanje, brzi Srbi su osvojili klupu u tren oka sa sve strpljivim pozivanjem svakog trkača koji se tu zatekao da se uz zastavu i slika… Hej, zaista me više nije bilo blam što smo pomalo divlji…u takvom raspoloženju sve je dozvoljeno!

O Lazaru

Hit večeri uoči maratona bio je još jedan naš tajni prijatelj – Lazar, triatlonac poreklom iz Vršca koji već 17 godina živi i radi u Beču. Silno je želeo da se na svoj imendan sretne sa Goranom Mišićem pa smo i mi imali čast da ga upoznamo. O Lazaru će se ispredati anegdote! Ali Lazar živi 15 km od svog radnog mesta i svoje treninge uklapa u odlazak i povratak sa posla.

Pošto je triatlonac Lazar na posao ide i bajsom (kaže:,, imam ih 5-6 i na poslu i kod kuće pa uvek imam čime da odem ili se vratim sa posla‘‘), naravno trčanje je najmanji problem, ali Lazar na posao ide i plivajući 5-6 km Dunavom.

Eh, tu neverovatnu scenu nismo mogli ni da zamislimo!!! Lazar u kupaćim gaćama ili u neopren odelu prošeta malo po obali Dunava, osuši se i ode naposao… Ali Lazar svoju neverovatnost i posebnost živi!

I zato jedva čekamo juli kada će doći u Srbiju da upozna sve nas i da nam ispriča kako to da uklopiš sve svoje obaveze u zahtevne triatlonske treninge. Hvala Lazaru što nas je sve i dočekao po završetku trke i pozdravio nas za srećan put!!!

I držimo ga za reč da će nam biti pomoć u organizaciji svih narednih putovanja na maraton i trke u Beču i Austriji!

Trka

Šta reći a verno odslikati atmosferu u kojoj 33 000 trkača i trkačica trči!!! Već same pripreme jedne takve organizacije su ogromene i koliko su dobro izvedene je moglo da se uoči na svakom koraku. Od dobre informisanosti za svaku pojedinost oko trke do toga da je sve tako jednostavno osmišljeno da vam je svaki sledeći korak već prirodno isplaniran.

Kao i svi, pitali smo se kakvo vreme će nas pratiti na trci. Očekivalo se oblačno i 17 stepeni, što je idealno a dočekalo nas je 17 već ujutro i prelepo sunčano vreme. Rezultat: sve odevne kombinacije su promenjene. Start trke je u 9. Svira Strauss. Pa himna, i potom poslednji poziv za start!

Uzbudjenje raste, srce ‘oće da pukne, suze ne mogu da zadržim… preplavila me milina i ponos… konačno krećemo… korak po korak, guraš se, krčiš sebi put… hvatam ritam i to je to!!! Predamnom želja da dodjem do nizbrdice u Mariahilfer strasse koju sam pre toliko puta pretrčala… ako se nje domognem završila sam trku!!! Ali pre toga želela sam da budem svesna svakog trena lepote u kojoj sam se nalazila.

Ako u težnji da budemo u svakom trenu sada i ovde prisutni, i ako biti centriran u sebi znači biti svestan šta čuješ, šta vidiš, šta mirišeš i osećati svim svojim čulima sebe i svoju okolinu, onda mogu reći da je maraton u Beču po zvuku smenjivao zvuk tišine uz bat koraka patika o asfalt, zvuke božanstvene muzike od Štrausa do latino dance-a, i povike navijanja posmatrača.

U mom vidnom polju su se smenjivala lepota grada i prirode na trasi kojom se trči, lepota živopisno i maštovito odevenih, dobro raspoloženih i nadasve brojnih i brzih trkača i trkačica i moja sopstvena senka koju sam pratila gotovo kao u transu. Beč je taj dan mirisao na proleće, na prirodu, na čisto!

Trka je bila lagana, do 15 km sam jurila, posle me sustigao umor… ali eto je i Mariahilfer i nizbrdica… dosta ljudi posustaje, neke prepoznajem da su me prestizali, neke pokušavam da pozovem da idu sa mnom… ali ko je stao stao je jer nema kapi snage. Ja sam ponovo kao u transu, vidim samo svoju senku, i čujem kao u magnovenju glasove i muziku, ali sada mi je u glavi samo cilj… i eto me i presrecna sam zbog toga…

Na cilju odmah sms sa porukom sa tačnim vremenom, i pozicijom u tom trenutku. Odlazak po medalju, klopu, osveženje, masažu, vraćanje čipova, uzimanje stvari, presvlačenje pod spomenikom moje imenjakinje Terezije, sve je kao u bajci! I sada pišem i pitam se da li se stvarno to sve desilo. Medalja me podseća da jeste!!!

I što reče Sale: ,,bilo je lepo, ali svaki tekst je siromašan da bi sve dočarao! Neverovatan, a ipak se dogodio BEČ…’’

Šta je promena? Promena je nezadovoljstvo postojećim.

Ako je neko pouzdan, hrabar, ustrajan i želi da se menja, on tu šansu nema i ne može da raste jer gde bi rastao neko ko je već pouzdan, hrabar i ustrajan. Kada takva osoba popušta i kada više nije pouzdana, hrabra i ustrajna? Onda kada traži novi način da se ostvari.

U promeni popuštaju temelji onoga što se zove osobenost. Nema promene ako se temelj ne uzdrma. Raste onaj koji vidi i hoće promenu. U promeni sve je nesigurno. Nalazimo se u novim situacijama, učimo se novim veštinama da se nosimo sa tim situacijama. Stičemo nove sposobnosti i karakteristike o kojima do tada nismo znali ništa. Menjamo se.

Ko ne želi promenu, fokusira se na nešto drugo. Ono što je promenom trebalo da se reši nije rešeno i ostaje da čeka, u međuvremenu stagnira. Kada ste u okolini koja potkrepljuje vaše ponašanje vi se u nju vraćate. Ko želi promenu, odbacuje takvu okolinu. To su teški izbori i osoba mora da bude mnogo hrabra da bi bila u stanju predati se.

Život znači tražiti i želeti još. Sve promene se pre ili kasnije integrišu i mi tražimo još i još – iz promene u promenu. Život sigurno tada nije u miru u smislu promene i izazova. Kada umiremo? Onda kada ne tražimo još.

Lakše je biti žrtva

Kad se zauzimamo za sebe biramo dva ekstrema. Ako je nedovoljno zauzimanja onda smo žrtva, ako je dovoljno onda smo pobednik. Sa žrtvom svi saosećaju pa je često mnogo lakše biti žrtva. Hrabrost je znati biti sam i moći biti sam i na drugačiji način videti šta se događa i razumeti odgovornosti i priliku za izbor.

Uspešni se druže između sebe i time se uzajamno podupiru i šire krug. Uspeh nikada nije sadašnjost, već prošlost. Sadašnjost je novi izazov za pobednike. Za žrtve je do drugačije i one vide samo razočaranje i ponavljanje.

Ono što se otpušta čini mesto za novo. Načiniti mesto znači voleti. Dati prostor novom znači dati prostor i sebi i drugima za rast i razvoj.

Dozvola za promenu

Mi smo ti koji dajemo dozvolu za promenu u meri u kojoj smo u stanju promenu podneti. Svako od nas automatski ima veze sa svim što u svojoj zajednici čini i neguje odnose na način na koji nije ni svesan. Promena se nije dogodila jer štitimo postojeće odnose. Promena se nije dogodila sve do momenta kada i drugi nisu u stanju da te prihvate drugačijeg, a onda i da te i primaju drugačijeg.

Lepota promene i svesti o njoj je u tome što na tom putu si sve više svoj i u svom daru. Što više smo u svom daru, tada smo ispunjeniji i imamo više energije. Svi mi imamo svoje darove. I ono što nas život tera je da nas gura prema putu da taj dar živimo i on se pri tome brusi. Ne postoji na tom putu ništa što nije korisno i pri tom imaš pomoć svih koji promenu vide bilo kao dobro ili kao loše.

Poredak stvari i životni principi

Postoje univerzalni životni principi koji doprinose redu i poretku stvari: celovitost, poredak i poravnanje davanja i primanja.

Ako je celovitost jedan globalni sistem, sačinjen od mnoštva podsistema, princip celovitosti nas upućuje na jednako pravo vrednosti svakog člana sistema. Svaki član sistema ima i pravo na rast i razvoj. Oduzimanjem tog prava jednom članu, oduzima se pravo i svima drugima koji su mogli da uče.

Poredak upućuje na red stvari, na poštovanje, mudrost i poniznost.

Poravnanje u davanju i primanju daje slobodu. Kada smo dužni, tada nismo slobodni. Kada dajemo ni tada nismo slobodni. Potrebna je ravnoteža, da onaj koji daje bude u situaciji i da primi nešto za uzvrat, a onaj koji prima, da ima mogućnost nešto i da da.

Zašto uopšte priča o ovim principima u ovom trenutku?

Zbog života i prava na promenu jer ona znači rast i razvoj. Zbog pritiska da se nešto promeni jer to znači novu odgovornost. Zbog poredka stvari jer u rastu, raste i odgovornost, ali i obaveza da se dobije snaga da se sa novog stanovišta, nove stvari pokrenu. Zbog poravnanja jer ono znači slobodu.

Ko promenu pokreće? Čija je to odgovornost?

Posvećeno Draganici, Andrei i Stiviju

Povratak otpisanih

U pokušaju da oživimo stare strasti i ljubav prema aktivnostima koje smo u prošlosti radili vešto i sa lakoćom, može nam se desiti da naiđemo na prepreke i teškoće. Nekada smo možda odlično igrali balet ili pisali pesme, bili smo disciplinovani trkači, ali su nas život i interesovanja odveli na drugu stranu. Pravo je pitanje – Kako se vratiti i da li se uopšte vraćati ili je potrebno ići samo napred?
Stara strast je bila odgovor na neke stare životne situacije, vaš tadašnji uzrast, okolnosti, postignuća, izazove. Verovatno je da vaš sadašnji životni trenutak ni najmanje ne nalikuje tadašnjem. Danas, kao drugačija osoba, sigurno možete toj strasti da pružite mnogo više i to na sasvim drugačiji način.

Ne trudite se da budete kopija prošlosti, budite original sadašnjeg trenutka.

Nov pogled, nov izazov, nov odgovor vašeg duha i tela su potrebni da nadjete i novu jaku emociju i motiv da se NOVA strast probudi, jer – zasto buditi STARU strast?

Zašto bi se budilo nešto što je bilo toliko lepo, sjajno i jedinstveno, nešto što je imalo svoj život, i na sreću se završilo jer je preraslo u jednu novu vrednost?

Policajac u vrtiću

Pitala sam se da li svako od nas ko dođe do ovog teksta ima dovoljno godina da kaže: ,, da, ovaj period u mom životu je bio fenomenalan ali sada su tu samo sećanja i nov/a ja koji/a nastavlja i živi jedan novi period‘‘. I sigurna sam da svako ko je izašao iz obdaništa već iza sebe u svojoj duši ima bogatu arhivu iskustava i znanja kojima bi se rado vratio.
Samo, da li je to način da rastemo i razvijamo se? Ako nam je polazna tačka želja da nanovo i nanovo proživljavamo stara iskustva, na koji način ostvarujemo svoj pun potencijal?

Ta naša iskustva jesu nepresušan izvor informacija o tome šta možemo, želimo, hoćemo i šta nam je potrebno da bismo nastavili dalje. I kao što smo do jednog trenutka razvili svoje talente i živeli svoje darove, od tog istog trenutka mi imamo ispred sebe nove, veće izazove jer priroda našeg bića je da raste na svim poljima, u svim pravcima. To raskošno drvo naših potencijala sada samo buja, cveta, daje plodove, obnavlja se. Taj rast prati i naša duša!

Jedino naš um ima problem da prati taj rast, jer smo ga dresirali da analizira, sudi, presudjuje, boluje, povređuje, ograničava, sputava.Ako osvestimo da to samo um radi, tada imamo i mogućnost da ga ograničimo i zaustavimo, da damo šansu intuiciji, duši, znanju koje ona nosi, idejama koje ima, potencijalu kojem neće biti granice.

Šta znači sačuvati dete u sebi? Da li time rizikujemo da zaboravimo da rastemo?

Čuvajte i negujte to nestašno derle u sebi ali u skladu sa vrednostima koje živite u svom uzrastu. U protivnom, propuštate priliku za rast i razvoj!
Šta znači učiti od dece? Da li time rizikujemo da zaboravimo da rastemo?

Od dece učimo prisutnost sada i ovde i posvećenost u davanju čitavog sebe, učimo spontanost, radost, autentičnost. Dečji um je slobodan i prima i daje bezuslovno s ljubavlju, deca osećaju i komuniciraju srcem, a to je jedan viši nivo komunikacije između duša koje prihvataju.

Sve je stalo samo deca rastu

Drugo, suštinsko pitanje je, gde sam ja sada i ovde sa svojim starim znanjima i sposobnostima? U onom sigurnom, divnom prošlom, bajkovitom periodu stekli smo određena znanja, izražavali smo ih sa lakoćom i svežinom toga perioda i sada smo na novoj raskrsnici.

Da li smo sve naučili poput onih par stvari koje se samo jednom u životu uče: plivanje, vožnja bicikla, ples? Kažu to se ne zaboravlja! I ako je odgovor potvrdan mi smo dužni da u učenju idemo dalje. Ni nebo nije granica! A još ako je život izrežirao priliku za učenje, prigrlimo je i sa zahvalnošću negujmo dalje. To je samo jedan novi korak ka dostizanju novog nivoa i fizičkog i duhovnog rasta.

Prljavi ples

Jako je važno da učite, raspitujte se, slušajte iskustva ali budete sigurni u jedno – vi ste jedinstveni, neponovljivi primer božanskog ljudskog bića koje živi svoj sopstveni život i gradi sopstvena znanja i iskustva i najbolje znate šta je za vas dobro i kako da do toga dodjete.

Ako ne zna vaš um, duša zna i zato verujte sebi, prepustite se i plešite sa životom. Ples sa životom znači učenje i dobrog i lošeg. Sve što dođe u vaš život je samo prilika da učite i rastete, još ako se sa svime time zaigrate imate i ono božansko dete u sebi koje vas i podseća da se svemu i radujete.

Hvala Vam na inspiraciji i podstreku!

Ovo drvo naših zajedničkih darova može da raste poput čarobnog pasulja, ja samo pitam za ples?

Kada bih svoje učešće na polumaratonu u Ljubljani opisala u nekoliko reči rekla bih: ,,Nežno i bez napora, a u stvari prava borba sa sobom!’’ Nisam bila usredsređena na rezultat, ali ako je to mera moje spremnosti, onda je važno da sam bila 26 minuta brža nego u aprilu na trci u Beogradu. Misao na osmeh jednog  posebnog deteta bila je moja vodilja. A zatim je u pravom trenu došao ,,tajni prijatelj‘’ da zaršimo trku zajedno.

Prekretnica

Trka je bila test višemesečne posvećenosti postizanju maksimalne fizičke spremnosti, prekretnica da ostanem u trčanju, da posvetim svoj san jednom višem cilju i da u svemu tome uživam!

Nije bilo šanse da me išta zaustavi od prvog trena trke! Taj polet me je držao dok je bilo fizičke snage, posle je nastupila snaga uma i koncentracija i na cilju sam bila onako kako sam želela: 2:01 za polumaraton.

Moj put

Nije me uplašila činjenica da ću morati dobro da se oznojim da bih u Ljubljani postigla šta želim. Pripreme su trajale čitavo leto, uz četiri intenzivna treninga nedeljno i uz sav moj posao koji je u svakom pogledu vrlo zahtevan! Rana zora je bila jedino moguće vreme za trening. Svaki trening je bio teži od prethodnog, ali posle svakog sam znala da sam bolja, spremnija, poletnija! U tom periodu su se desile i tri najteže nedelje u mom životu koje su bile i tri najplodonosnije nedelje u mom trčanju! Trčanje mi je pomoglo da ostanem fokusirana, fizički i psihički snažna, da ostanem pri svojim odlukama i snovima!

Kroz život me vodi uverenje da posvećenost, disciplina i dobar plan vode ka ostvarenju cilja. Moj cilj je bio da postignem svoj maksimum, i iskoristim svoj potencijal! Sva moja pažnja je usmerena na cilj ispred mene. Svaki  trenutak je protkan entuzijazmom i ljubavlju prema onome čime se bavim. Tako je bilo i sada.

Po planu bila sam maksimalno angažovana i uvek dovoljno odmorna za svakodnevne obaveze i novi trening. Iz ,,triatlonskog‘‘ plana nisam uradila samo jedan trening i to iz zdravstvenih razloga, sve ostalo je bilo savršeno! Kroz potpuno poverenje i poslušnost poput deteta uspela sam da unapredim svoj život. Znala sam da će tako biti i na trci.

Ljubljana je više od trke

Put u Ljubljanu je bio i dugo putovanje u nove dimenzije samospoznaje, veliki izazov koji mi je omogućio i veliko znanje, pre svega o sebi. Moj cilj je podsticao sve moje potencijale.

Uz sebe sam imala najbolje od najboljeg, moj dream team: trener, njegovo znanje, iskustvo, osetljivost i vera! U svakom trenutku sam bila okružena iskrenom toplinom, ljubavlju, podrškom i vedrinom, tako da mi je sada preostalo samo da doživotno stvaram sebi takve božanske prilike!

A šta sam naučila

Uspeh je došao kao rezultat  posvećenosti cilju većem od mene same! Moj uspeh je bio onaj iznutra, jer svaki drugi ne znači ništa. Moj put mi je omogućio da obogatim um i ovladam njim, negujem telo i hranim dušu u slasti života. I naravno da naučim da nema ničeg plemenitog u tome da budeš superioran nad nekim drugim. Prava uzvišenost jeste u tome da budeš nadmoćan nad svojim ja! Hvala za veru i podršku da ja to mogu!

A šta je vaš cilj?

Želim da vas motivišem da nam se pridružite i da osetite svu onu lakoću postizanja snage i kontrole nad sopstvenim telom, jačanje psihe, da se suočite kako sa fizičkim tako i sa svim drugim životnim naporima i da ih sa lakoćom prevaziđete.

Zamislite sebe u patikama na ovom mestu... Možete li samo da zamislite?

Danima sam govorila da ću da napišem ovaj tekst ali nikako reči nisu nalazile smisao. Želela sam da vam kažem vidite mene, godinama sam se bavila jogom i mislila da je dostizanje majstorstva u jogi dovoljno za moj fizički i duhovni razvoj, ali otkrićem trčanja videla sam da je moja snaga tražila jači podsticaj, tražila izdržljivost i jačinu a moj duh spoznao nove dimenzije, i to kroz trčanje. Ali, zašto bi moj primer bio motivacija za vas?

Zato sam se pitala kome sam sve eliksir “trčite” preporučila u poslednje vreme. To je moj brat, uspešan poslovan čovek, koji je ušao u rane četrdesete i počeo da pije lekove za pritisak, to je moja frizerka koja je u svojim kasnim dvadesetim, neraspoložena jer se oseća tromo, to je moja poznanica u ranim dvadesetim koja je prestala da aktivno igra  tenis i počela da se goji, to su mladi sa kojima radim koji ne znaju šta će u slobodno vreme, to su moje poznanice u sportskom klubu koje vežbaju i iscrpljuju se u zagušljivim prostorijama. Moja najveća želja je da potrče moji najrođeniji. I nije da ja to njima ne mogu da kažem lično, mogu ali zašto bi moja želja bila motivacija za njih pa i za vas?

Pitala sam se koga ja želim da vidim na našim susretima i zajedničkim trčanjima. Želim da vidim vas sve aktivne ljude, svih generacija, koji se ne mirite sa monotonijom, sivilom i zimskim neraspoloženjem, sve vas koji ne verujete da u zimsko nedeljno jutro, vedri i nasmejani možete da ustanete, dobro se obučete i proklizavši par puta ipak trčite. Želim da vas uverim da u sebi nosite mnogo više lepote, snage i jačine koju možete da podelite sa nama. Ali zašto bi moja uverenja bila motivacija za vas?

Naša želja i snaga nas vode... i to se vidi. Hoćeš li i ti sa nama?

Bez obzira na uzrast, izgled, visinu, težinu, gipkost, spremnost, fizičku kondiciju vi trčite kroz život, dani protrčavaju pored nas, godina za godinom samo vas iznanadi poneka slabost, zašto se ne prepustite izazovu prirode koja vam je dala mogućnost da trčanjem ojačate sebe i kroz život istrčavate kao pobednici zadovoljni okrepljeni, ushićeni i strastveni. Ostrašćeni za aktivnim životom.  Ali zašto bi moja strast bila motivacija za vas?

Zato što:

• trčanje jede kilograme, holesterol, celulit,
• trčanje vam vraća fizičku kondiciju i popravlja vaš stav i fizički i životni,
• trčanje obnavlja životnu radost i energiju,
• trčanje povezuje sa najbližima ali i sa drugim ljudima gde god da ste,
• trčanje je nasušna potreba ako je vi prepoznate,
• trčanje unapređuje vaše zdravlje jer baš tako vi to želite.

Ali zašto bi moje zato za vas bilo motiv?

Nađite i definišite  svoj primer, svoju želju, svoja uverenja i svoju strast, recite svoje zato i dođite da trčimo zajedno.

1. Za trčanje je potrebno da se počne sa treningom od ranog detinjstva
2. Da bi počeo/-la da trčim potrebna je fizička spremnost i utreniranost
3. Trčanje je skupo
4. Da bi trčao/-la, potreban mi je guru/trener/učitelj/instruktor
5. Dovoljno je da trčim ponekad ili bar jednom nedeljno da bi postigao/-la dobru fizičku kondiciju
6. Trčati mogu samo na atletskoj stazi
7. Ako sam bio/-la poslednji/-a na školskom krosu to znači da ne umem da trčim
8. Bez talenta i atletskih veština nema dobrog trkača i dobre trkačice
9. Bez dobre opreme, ne mogu da trčim
10. Trčanje donosi povrede, bezbednije je mirovati
11. Nisam ja za to. Znojenje, napor, bol neka hvala. Potreban mi je mir.
12. Šta će drugi da kažu?

Moje preporuke za trčanje

1. Usvojite i negujte dobre navike. Trčati možete svuda, samo obujete svoje patike i spremni ste da istražujete nove krajeve, nove gradove, nove staze. Pamtićete mesta koja posećujete po stazama koje ste u njima otkrili.
2. Definišite svoje ciljeve i napravite svoj plan vežbanja, pronađite svoj uzor
3. Pratite promene koje vam se dešavaju – vodite dnevnik svojih postignuća
4. Ne brinite, budite strpljivi,  upornost se isplati, postupno se pripremajte na velike napore
5. Vodite računa da ne postanete osoba koja priča samo o trčanju
6. Trčanjem najviše angažujete noge, zato nemojte da zaboravite ostale delove tela. Kombinujte trčanje sa drugim sportovima: plivanje, biciklizam. Moje iskustvo kaže da sportski marketing podržava i da su trčanje i joga idealna kombinacija.
7. Ako ste u prilici kupite dobru opremu: dobre patike čuvaju vaša stopala i noge, dobre helanke i majice vam omogućavaju da se prijatno osećate u toku napora a da uz to i dobro izgledate i naravno ako imate puls metar i pedometar imate dodatnu motivaciju jer pratite svoj puls, kilometražu, plan treninga i napredovanje.
8. Gradite svoj vlastiti sistem podrške: informišite se, upoznajte druge trkače, pričajte o svojim rezultatima, promovišite ih i time ćete pomoći sebi i drugima. Vi najbolje znate šta vam je potrebno.
9. Zadržite osmeh. Nije važno koliko brzo trčite i koliko kilometara savladate najvažnije je da ste zadovoljni i srećni a to izrazite širokim osmehom.
10. Upoznajte se sa Trčanje.rs

O čemu vi razmišljate kada se dvoumite da počnete da trčite. Ostavljam vam da razmislite da li su to vaše zablude vezane za ovaj sport,  a koje vas sprečavaju da napravite prvi korak ili nešto drugo.  A zašto je važan prvi korak?

Flickr: Andrew in Windsor's

Naši drugari na RunnersWorld.com su intervjuisali dr. Thompsona, kardiologa i maratonca koji se bavi istraživanjem odnosa između vežbanja i bolesti srca.

Njegov stav je da 3 smrtna slučaja na maratonu u Detroitu nisu nešto posebno neobično i da se takve stvari dešavaju i treba ih prihvatiti. Takođe, ova pojava nije ništa posebno novo ni u odnosu na raniji period jer jednostavno više se vežba i trči, a i populacija je sve starija tako da je tendecija ponavljanja nesrećnih slučajeva veća. Isto tako je sve veći broj sportista koji trče maraton, a da nisu spremni i time se i rizik povećava.

Činjenica je i da se nesrećni slučajevi dešavaju i mlađim trkačima ali najčešće se radi o sportistima koji već imaju kardioloskih problema. Srce je veliko, zidovi su čvrsti i zbog toga srce proizvodi nepravilne otkucaje koji mogu biti veoma opasni. Interesantno je da se ovakvi slučajevi ređe dešavaju ženama. Doktor objašnjava da je žensko srce manje, a nauka predpostavlja da je manje srce zdravije.

Takodje, neka istrazivanja ukazuju na činjenicu da treninzi izdržljivosti povećavaju rizik za inače nezdravo srce.

Ali, činjenice su da:

1. Vežbanjem se smanjuje rizik srčanih oboljenja. Rizik se umanjuje 30-50% uz redovno vežbanje.
2. Rizik od smrti od srčanog udara je 5-7 puta veći u toku maratona za one koji redovno i naporno vežbaju, a udvostručava se za ”vikend ratnike” tj. one koji vežbaju neredovno

Preporuke su: osluškujte svoje telo, ne zanemarujte signale koji vas upozoravaju da nešto nije u redu, redovno vežbajte. Vodite računa i o drugim aspektima: pritisak, ishrana, holesterol.

I na kraju doktor preporučuje da ukoliko niste od onih koji trče za Olimpijske igre u Londonu, trčite sporije i uživajte u tome.

Ovaj tekst je prvo objavljen kao Marijin komentar u komentarima na tekst “Tri smrti na maratonu u Detroitu“.

Skener stopala pomaže pri određivanju pronacije

Moje prvo istinsko iskustvo u izboru opreme za trčanje dogodilo se u prodavnici specijalizovanoj za prodaju sportske opreme u jednom gradu u Nemačkoj. Vlasnici radnje su bili bračni par aktivnih sportista, posvećenih zdravom životu i sportu. Oboje maratonci, članovi udruženja koje osmišljava, organizuje i rukovodi maratonima to vreme baveći se maratonom u džungli (jungle marathon).

Pre svega, neophodna oprema

Ženski deo tima se odmah pobrinuo za moj sportski izgled. S obzirom na limitirani budžet želela sam da kupim samo ono što mi je neophodno. Prva neophodna stvar od koje nije bilo šanse da se odustane je solidan, čvrst, sportski grudnjak koji prevenira sve moguće promene i bolove koje mogu da se dogode usled fizičkih napora. Zatim ”cool” majica koja će služiti u svim vremenskim prilikama kao dodatak garderobi i sportske čarape koje štite stopalo od neželjenih povreda, iritacija i sl. Zatim su usledile helanke i naravno majice sve po prioritetu.

Skeneranje stopala u miru

Ova prodavnica je bila uređena kao i brojne sportske radnje u čitavom svetu, ali imala je i dodatnu opremu kojom se testiraju sportisti s ciljem da dobiju opremu koja najviše odgovara fizičkoj konstituciji i uslovima u kojima upražnjavaju sport. Odmah sam se izula i stala na aparat koji je snimio moja stopala. Slika je preneta u kompjuterski program u kojim  je uočen mali deformitet levog palca i tendencija da u neadekvatnim patikama ubuduće u toku trčanja osećam bol, dobijam žuljeve i da deformitet napreduje. Takođe, kompjuter je automatski obradio i sve veličine koje su takvim snimkom bile dostupne: moju težinu, dužinu stopala, visinu risa, spuštenost tabana itd.

Trčanje na traci

Potom sam stala na traku za trčanje gde je kamerom snimljeno kako trčim bosa. S obzirom na deformitet levog stopala,  i moja leva noga je blago naginjala ka unutrašnjosti. Ovi uvidi su bili dovoljni da se ”dijagnostikuje” kakve patike treba da nosim. Prodavac mi je ponudio Brooks Infinity 2 i Adidas Adistar Control 5. Obula sam prvo jedne, pa druge. Oba puta je moje trčanje na traci u novim patikama snimljeno i ostalo je da uporedimo snimke i vidimo koje mi patike najviše odgovaraju. U Adidas patikama moj deformitet je bio manji ali vidljiv. Brooks patike su deformitet u potpunosti korigovale, jer su patike svojim ojačanjem podržavale da moje stopalo i noga budu u pravom položaju. Ono što me je iznenadilo je broj patika. Moj broj je 36, patike su bile 38, i zaista vrlo su udobne, noga je u njima stabilna a veći broj patika omogućuje kretanje stopala a da pri tom ne dođe do iritacije.

Dodatna oprema – pedometar

Kada sam već ovako bila opremljena a radnja je nudila i satove, štoperice, pulsmetre i sve druge tehničke uređaje kojima ulepšavate svoj sportski život, nisam mogla da kažem ne pulsmetru i pedometru jer sam smatrala a i u to sam se potom uverila da će mi biti veoma važan izvor motivacije.  Moj Polar RS 300x i moje patike od tada su postale deo neophodnih stvari koje nosim sa sobom gde god da krenem.

Izbor adekvatne garderobe zavisi od vaše konstitucije i ukusa. Imajte poverenje da umete da izaberete najbolje za sebe. Izbor adekvatnih patika zavisi od težine, podloge po kojoj trčite, oblika stopala. U skladu sa tim birajte patike sa pojačanjem (cushioned), za stabilnost (stability) ili  kontrolu pokreta (motion control) ili pre kupovine skupih patika potražite savet stručnjaka.Kad već investirate, investirajte u najbolje. Izbor pulsmetra je stvar kvaliteta vašeg sportskog angažovanja, kontrole sposobnosti i mogućnosti vašeg tela koja pruža i sjajnu povratnu informaciju vašem umu kako da planirate trening i kako da ne preforsirate sopstveno telo. Time pre svega vodite računa da ne dođe do povrede i narušavanja vašeg zdravlja.

Želim vam da trčanjem osetite novi smisao u svom životu koji vam niko ne može oduzeti.

Vreme je prolazilo, iskušavale smo se u različitim sportovima, maratonski zavet je ostao u podsvesti. Ali, podsvest je pripremala i mogućnosti za realizaciju. Jedna od nas je posle drugog porođaja želela da povrati snagu i čvrstinu svoga tela i staru kilažu i počela je da trči. Jedino je imala vremena za trčanje jer je zaposlena poslovna žena sa dvoje dece i brojnim obavezama. Vežbanje u sportskom klubu je bilo nemoguće jer termini su fiksni i jako je teško iskoristiti ih a, trčati možeš i kasno uveče i rano ujutro, vladaš svojim vremenom i organizuješ svoj trening. Trčanjem kontrolišeš i svoje rezultate i postignuća jer sve zavisi od tebe. A rezultati su stizali vrlo brzo, snaga i energija su se obnovili, izgled još brže, zategnutost mišića, blistavost tena, sigurnost u sopstvene sposobnosti i samouverenost su bili dovoljno jaki razlozi da se nas tri iz klape zapitamo zašto već nismo počele da trčimo. A, i naš san bi se ostvario.

"Maraton je test... spremnosti, izazov za ljudski organizam da se pripremi i realizuje tako veliki poduhvat"

I eto… ali meni ni to baš  nije bilo dovoljno. Dok smo bile zajedno tamo negde u belom svetu  bilo je lako organizovati se i tračati, ali Beograd nije tako očigledno nudio pogodan prostor za trčanje. Ja sam se predomišljala, prisećala ne tako dobrih atletskih rezultata u školi i tešila da je dovoljno da se bavim jogom. Tako je bilo sve  dok jednog dana nisam upoznala svog ”guru-a” za trčanje. Eh, moj guru mi je dao podršku pozivom: Hajde da trčimo zajedno i spartanski pustio da se sama borim rečima: i Možeš ti to! Hvala mom ”guru-u”. Ti si moj uzor!

I eto, potrčah ja. Prvo trčanje na savskom keju, a potom sam shvatila da živim u blizini Hajd parka, Ade… U mom životu se otvorio jedan novi svet u kome sam bila kao Alisa u zemlji čuda. Stare Adidas patike su služile svrsi ali bile su teške, u toku trčanja gubila sam dah, pitala sam se da li sam ja za trčanje, ali onda sam počela da se dodatno informišem da tražim odgovore na pitanja, da saznajem i shvatam da mogu ja to.

Trčanje mi je omogućilo da razmišljam i koncentrišem se na rešenja brojnih problema sa kojima se suočavam u životu. Pomaže mi da održim svoje zdravlje, poboljšam fizičku kondiciju i spremnost, pa samim tim i izgled, ispravim se, uklonim bol koji je uslovljen nepravilnim držanjem, sedenjem, kontorlišem stres, postavim ciljeve i prioritete u svom životu i da ih se držim punom energijom. Trčanje mi je omogućilo da uravnotežim svoj um, da svoju snagu usmerim ličnom napretku i ciljevima. Trčanje mi je omogućilo nova divna prijateljstva, nova saznanja, novu dimenziju života u skladu sa prirodom i prirodnim zakonima. Duboko sam zahvalna za nova saznanja koja me vode istinskoj spoznaji svoje prave prirode uz osećanja unutrašnje ispunjenosti, koja mi jačaju volju i omogućavaju kontorlu nad sopstvenim životoma.

Trčanje sam počela da kombinujem sa jogom i spiningom i počela da iskušavam sopstveni organizam sa novim izazovima i zahtevima koje mu postavljam. Moj organizam doseže harmoniju i ravnotežu i obezbeđuje vitalnost i uživanje u postignućima. Tako imam dublje uvide u to šta to znači biti ljudsko biće, a sve sa ciljem da se dosegnem sreću u sebi i sa sobom.

U svakom od nas čuči jedan ”guru”.