Kasnila sam na taj ugovoreni trkački sastanak, ali na startu kod parkinga sam već zatekla nekoliko mršavih i nasmešenih dečaka koji su, zagrejani i obučeni u trkačke boje, čekali mene, novajliju. Novajlija se sasvim fino snašla, i već sam tog popodneva za trkačku zajednicu grada Beograda i ekipicu okupljenu oko tadašnjeg foruma trcanje.info počela da govorim – mi. I mi smo počeli. Kasnije sam postala ponosni član Žutih, Maraton kluba 1893, male ali odabrane grupe lenjivaca i vucibatina koja se okuplja kada nam padne na pamet da trčimo, nikako ranije.

Otad se mnogo toga promenilo. Forum (trcanje.info) i Sajt (trcanje.rs) su postali jedno i kao u svim dobrim i skladnim brakovima počeli smo da se množimo ko ____ (ubaciti aluziju na glodare po izboru). Overlordovi su proširili svoje pipke i na netrkačku populaciju i postavili temelje Aktivnog života, potpuno sumanute i ko-zna-odakle skrpljene grupe ljudi koji obožavaju da se mrdaju i da uče – jedni druge i jedni od drugih.

U maratonske bajke i legende zaljubilo se i još mnogo novajlija i ekipa je za manje od godinu dana porasla toliko da možemo da zauzmemo ceo kafić (Havana je postala premala pa smo se preselili u Lago), uključila je neke ljude koji ranije nisu ni pomišljali na ovakve avanture, zapalila maštu drugarima  koji su, prateći naše linkove po fejsu, tviteru, blogovima, dolazili ovamo u hordama. Postali smo jači nego ikad (lame turbo-folk reference). Sada nas ima toliko da možemo da kažemo da nas ima na svakoj trci u Srbiji i većini trka u regionu.

Zamislite se nad ovim. Maratonisanje, triatlonisanje i svako -isanje koje počinje obuvanjem patika a završava se oduševljenim uletanjem pod tuš, nije više samo sport za budale i entuzijaste. Svi smo tu.

Šta ja hoću od tebe, čoveče koji si ko zna otkud naleteo na ovaj tekst i imao živaca da prosečeš put kroz ovoliko oduševljenog teksta? Jednostavno je. Pridruži nam se. Lepše nam je kad smo zajedno, kad nas ima toliko da ne možemo da stanemo na celu stranu A4 formata, čak ni sitnim vezom. Kad nas je toliko da ne možeš da popamtiš imena svima. Kad prosečan studentski džeparac više nije dovoljan da pokupuješ banane za posle trčanja celom društvu.

Jedva čekamo da nam se predstaviš (ako već nisi) i da se pojaviš na ovim stranicama, na sledećem zajedničkom treningu ili na startu neke trke. Nemoj da pomisliš da ćeš i jednog trenutka biti sam. Mi smo ovde, i ima nas gomila.

Lenjivac. Onaj pravi.

Ja sam lenjivac, mamina princeza i razmaženković. Priznajem. Nikada nisam bila sportistkinja, niti me je bilo koja  sportska aktivnost privlačila duže od mesec dana – uvek sam se izvlačila onda kada je od mene zahtevana disciplina i zalaganje. Podrazumeva se valjda da neću da izađem na stadion kad pada kiša? A, po vetru ne mogu, bole me sinusi. Ne, ne mogu sada, pospana sam. Ne, ne i ne, ne dolazi u obzir da se mučim.

Pa ipak, eto me ovde, sa pet polumaratonskih i jednom maratonskom medaljom samo u 2010. godini, kako branim prava lenjivaca. Mi lenjivci smo, dragi moji i drage moje, neiskorišćen trkački potencijal koji treba gajiti i podsticati. Vidite, lenjivce ništa ne može toliko deprimirati nego kaskanje za vrednicama. Zato nam treba pokazati da ipak postoji jedno mesto samo za nas. Istina, ono će biti prilično pozadi, na kraju kolone, ali tu je. A pravi lenjivac se ne sekira oko svog mesta u koloni.

Šta su lenjivci i kako ih prepoznati?

Lenjivci trče samo onda kada im se trči, a to se dešava najčešće od marta do juna i od septembra do novembra. Možda nemaju naviku trčanja, možda i ne veruju da mogu da je steknu, a niko im ne veruje kada kažu da trče. Lenjivci se trude i rade, ali ne dozvoljavaju da im postane previše teško. Lenjivcima hodanje usred trke nije noćna mora, to je realan način da se preživi. Lenjivci razmišljaju o planu i cilju ali dozvoljavaju sebi prilično lufta i ne sekiraju se ako omaše. Mi znamo da ne možemo nikada biti brzi i to je okej. Zato biramo gledanje oko sebe u toku trke, šetkanje, fotografisanje, zevanje. Mi nemamo pulsmetre, trenere i gps satove, nemamo trkačku opremu sem patika. Ne koristimo sportske preparate i suplemente, nama je uglavnom svejedno da li će nešto moći brže ili sporije da nas pripremi ili oporavi. I stižemo poslednji na cilj.

Lenjivci, ako ste se prepoznali u ovome – samo napred! Trčite kad vam se trči, onako kako vam se trči. Nije neophodno znati svoj laktatni prag, niti svoj VO2 max, nije potrebno imati razrađen plan, niti se hraniti na specijalni trkački način. U redu je praviti duge pauze od trčanja, sve dok znate da je trčanje nešto čemu ćete se vratiti. I ako ne popravite rezultate, ako niste stalno bolji, već isti – pa koga briga? Važno je da ste na asfaltu i sve je okej! Samo je važno da trčite i to onda kada to želite i onako kako to želite. Bez pritisaka i bez žurbe. Čak i ako to znači da nećemo popraviti vreme.

Okej je biti poslednji. Okej je nemati plan. Okej je ne trčati dva meseca i vratiti se na asfalt. Okej je biti poslednji. Okej je da ti je teško i da ne možeš dalje, okej je da stisneš petlju i završiš to. Biti trkač lenjivac, biti poslednji, biti razmaženković, to je zapravo više nego okej. To je način života.

1. Ako pušite, prestanite.

To je ubedljivo najbolja odluka koju danas možete doneti, a da se pozitivno odrazi na vas i za pedeset godina. Razmislite lepo o svemu, lagano i staloženo. Razmislite o tome da niko, ni jedan pušač na svetu, zapravo ne voli što je pušač. Niko ne voli da bude zavisnik, niti iko želi da bude potencijalni samoubica. Uvek je teško pomiriti se sa time da želimo da živimo dugo a da istovremeno aktivno radimo na skraćenju života. Znate da želite da prestanete. Pa prestanite!

2. Jedite više biljaka.

Postoji nebrojeno razloga zašto biljke (što sveže, što termički obrađene) treba da budu osnova naše ishrane. One imaju toliko hranljivih sastojaka – vitamine, vlakna, složene šećere. Zabavne su i šarene, jednostavne za jelo i vrlo jednostavne za spremanje. Mogu se kuvati, grickati, ispasirati, preliti jogurtom, mesiti, peći, sušiti, kiseliti, spakovati u torbu i poneti na trening. Vaše telo će vam biti zahvalno. A i novčanik (po trenutnim cenama, porodični Smoki košta isto kao i čitava zaliha jabuka, kilogram banana ili jedan džinovski karfiol).

3. Više spavajte.

Možda nije nemoguće uglaviti koji minut sna ovde ili onde? Da li zaista morate da ostanete tako dugo budni? Da li postoji šansa da ukradete koji minut od porodice, posla i obaveza, za malo popodnevnog žmurenja u sobi? Sigurno znate koji deo vašeg dana može da se izmeni da bi dozvolio onih sedam do devet sati koji se preporučuju. Makar to značilo ono nepojmljivo – odlazak u krevet u deset. Potrebno je prilagođavanja, ali ne postoji deo vašeg organizma koji vam neće biti zahvalan zbog toga.

4. Bavite se sportom.

Kad kažem sport mislim na sve što nas tera da se pokrećemo, bilo to baštovanstvo ili paraglajding. Korišćenje svog tela je nešto na šta čovek lako zaboravi uz svu blagodet liftova, automobila i dostave hrane. Idite na pijacu, počnite da se bavite plesom ili potrčite (sami ili sa nama), i videćete kakvu čast ste učinili i svom duhu i svom telu.

5. Budite zahvalni.

To što sedite i čitate ovo znači da ste neverovatno srećni. Prihvatite sebe i budite zahvalni što ste tu. Što smo tu. Što smo mali, a ipak jaki. I zato nema razloga da ne učinimo sve što smo želeli.

I, da. Moja najvažnija odluka je odluka broj jedan.

Eto mene u Njujorku gradu...

U prethodnom postu smo trčale u Bostonu. Bilo je krajnje vreme da se preselimo na jug, u prestonicu planete. Njujork.

Njujork je brz, vreo, prljav, zagužvan i neverovatan. Njujork je opsednut modom u svakom smislu, te je sad najveći hit vožnja biciklom do posla, jer je to zeleno, a zeleno je in. Druga moda su Vibram five fingers po asfaltu i betonu, bez pardona i bez zaustavljanja. I najzauzetija ulica ima svoje džogere, ali to više liči na slobodno trčanje nego na džoging. Da bi se probio kroz gužvanjac moraš biti gazela i zec, i omladina koja trči glavnim, najprometnijim ulicama je po malo od oba.

Za razliku od gradskog gužvanjca u kome je trkač samo jedan ugroženi pešak, Central park je kraljevstvo ljudi u patikama. Dovoljno govori činjenica da oko najvećeg jezera, postoji staza za trčanje sa semaforima za pešake koji bi da prekinu reku džogera. Ako ne trčiš i ne voziš biciklu, sklanjaj se, nemaš pravo da kočiš saobraćaj! I to je zaista reka, gusta kao kolona Beogradskog maratona niz Nemanjinu. Raslojena je na brže i sporije, na babe i na profesionalce, ali Central park i njegove staze za džogiranje su carstvo i jednih i drugih. Oduševljeno sam stajala i gledala beskrajnu reku ljudi koja je u subotu u devet ujutru došla u park, ko zna odakle, kroz ko zna kakav saobraćaj i gužvu, i bila tužna što se takva slika u Beogradu viđa vrlo retko. Usred mog razmišljanja, prišla mi je zadihana gospođa iz te kolone i pitala da li može da mi pomogne, jer zna da gužva subotom ujutru oko centralnog rezervoara može da zbuni pešake. Zahvalila sam se i bar na trenutak poželela da beograđani vole svoj sport toliko.

Nju Džersi, park Pascack Brook

Tako nam je bilo danju. Noću smo bile u našem mirnom seocetu usred države Nju Džersi, na sat vremena kolima od histerije velikog grada. Tačnije, mi minus moje patike za trčanje koje su ostale bezbedno sakrivene u ormaru u Bostonu. Zato je trčanje na Menhetnu otpalo, ali imala sam dovoljno mesta za bosonogo trčanje i u našem kraju. Sreća je što američka dvorišta nemaju ograde, a njihovi vlasnici se ponose svojim urednim travnjacima, pa sam vrlo lako trčala po zelenilu pored asfalta. Tako sam i razvila posebnu metodu sa procenjivanje u kojoj kući živi bogat svet – travnjaci su im meki, mekši od đonova mojih patika, sa vazdušastom zemljom i nežnom mladom travom. Naravno, ni to nisam mogla večno, pa sam počela da mešam travnjake i asfalt i shvatila da nije toliko teško i bolno kao što sam mislila. Usput sam otkrivala šumske staze (četinari su zeznuti zbog iglica, a od listopadnih šuma su zeznute hrastove zbog žireva), parkove (Pasack brook County park je bio moj favorit) i divljač rezidencijalnog Džersija (jeleni, veverice, chipmunks i divlje ćurke, svi oni nesmetano žive u šumama oko kuća).

Na ulici sam sretala samo ljude koji se rekreiraju, sami ili sa psima. Običan svet ne ide nikuda pešice, niti biciklom – domaćinstva u našem kraju su imala jedna kola po odraslom čoveku. Kada smo pričale komšijama da od kuće do autobusa u susednom selu idemo pola sata biciklom, ljudi su nas gledali sa mešavinom čuđenja i sažaljenja. Ne znam kako da tumačim to, posebno znajući koliko amerikanci polažu na zdravlje i sport. Kako bilo, na ulici smo, trčeći, sretale kolege trkače svih uzrasta i zapazila sam nešto predivno – svi ti mašu, pozdravljaju ili se makar osmehnu. U tom jednom pozdravu je, čini mi se, sadržana sva lepota zajedništva sa drugim trkačima, on je govorio “Dobro jutro, komšija, potpuno razumem zašto si po ovakvoj temperaturi i vlažnosti vazduha izašao napolje, baš je lepo što smo na asfaltu zajedno.”

U Beograd sam stigla čvrsto rešena da ubuduće pozdravljam trkače pored kojih prođem, makar osmehom. Trčanje je radost koja treba da se podeli!

Prvo sam obišla Boston. Svako ko je ikada i razmišljao o maratonu, a posebno ako je učestvovao u nekom, mora da je čuo za Bostonski maraton. Učestvovanje na bostonskom maratonu je cilj svakog masačusetsanina i devedeset devet odsto maratonaca širom sveta, prvo zato što je to jedan stari ritual, a drugo zato što je to za prosečnog trkača gotovo nemoguće. To dalje znači da u Bostonu svi trče, da bi ostvarili rezultat za kvalifikaciju (ozloglašeni BQ – Boston Qualification). Studenti, profesori, deca, starci, ljudi u prvoklasnoj sportskoj opremi od glave do pete, ljudi u farmerkama, debeli, mišićavi, mršavi, psi, mačke, antilope. Svi. Nije moguće hodati duže od dva minuta a da te neki džoger ne pretekne. A kad hodaš osećaš se kao lenština i ljigavac, jer si okružen zadihanim, znojavim i veselim Bostoncima.

Rezervoar u blizini Cleveland Circle u Bostonu oko kog sam trčala. Foto: travelpod.com

Dve ulice od našeg stana u predgrađu Bostona bila je jedna u nizu prodavnica trkačke opreme. Čoveče! Dve ulice od mene! U njemu sve, od patika preko odeće do gps satova, gelova i torbica oko struka. A na vratima je stajalo obaveštenje – “Zajednica trkača naselja Bruklajn Vas poziva da nam se pridružite na trčanju po kraju. Ne brinite se oko svog tempa, naći ćemo načina da se svi prilagodimo. Dođite da se upoznamo, treniramo i otkrijemo lepote našeg naselja! Ponedeljkom, sredom i petkom od pola sedam popodne se održavaju kraći, a nedeljom od osam ujutru duži treninzi. Telefon taj-i-taj.” Čoveče! Tek tako, jedno nevažno naselje ima već svoju zajednicu trkača! Ušla sam, razgledala malo, rekla da nisam sigurna da li ću stići na trening, ali da bih baš volela. Gledala sam patike, i prodavac me je, kao nešto najnormalnije, pitao da li treniram za maraton. Čoveče! Najnormalnije! Ovde se ljudi onesvešćuju kad i pomeneš trčanje! U tom trenutku mladić koji je probao patike za trčanje, pošto je trčkarao po prodavnici, najavljuje da će da malo džogira po ulici, da vidi kako mu odgovaraju patike. Prodavac je klimnuo glavom i nastavio svojim poslom. Čoveče! Tek tako!

Onda smo se spakovali i krenuli na jug, ka Njujorku.

Prvi kilometri

U prvih deset kilometara su me, kao i poslednjih mesec dana, bolele potkolenice, tačnije listovi. Bojala sam se da će mi se to sve vratiti kasnije i da ću stati. Znala sam da ne smem da idem ni sekund brže nego što sam planirala, a da slobodno smem da idem sporije. Bol u nogama me je, kao sreća u nesreći, zaustavljao i nije mi dao da poletim i da se istrošim na početku.

U drugih deset kilometara nije me bolelo ništa, bila sam lagana kao leptirić i srećna. Mahala sam navijačima, trčala sa novobeogradskim klincima, prosto letela preko staze. E, ovde sam se zaista suzdržavala da ne jurnem, znajući da nisam završila još ni pola. Kada sam videla oznaku 21.1km, pogledala na sat (2:13) i izmerila puls (154), znala sam da sam u pravoj zoni i da samo treba da nastavim dalje.

Trećih deset kilometara provela sam pretičući. Prvo sam preticala deke, pa stariju gospodu i na kraju ljude mojih godina. Tada, više nego ikada drugo, shvatila sam da stajanje na SVAKOJ okrepnoj stanici sa šetnjom od desetak koraka, ona pauza od 500 metara kod Sava Centra, kao i puževska brzina kojom sam išla itekako imaju smisla. Bila sam preponosna što sam uspela tako dobro da vladam sobom i što sam super taktički odigrala.

Poslednji kilometri

U četvrtih deset kilometara imala sam, čini mi se, dovoljno telesne snage, ali me je sve bolelo i škripalo svakim novim korakom. Puls mi je bio sumanuto visok (165+), a čak nisam ni sve vreme trčala. Postala sam razdražljiva, i samo sam želela da što pre budem na cilju. Naravno, takvo razmišljanje mi nije pomoglo, kao ni vetar protiv koga sam se borila čitavom dužinom ulice Jurija Gagarina. Ovde sam se preticala sa Slavetom, kolegom iz tima Maraton klub 1893. On malo povuče, ja za njim, pa ga prestignem, pa on za mnom i tako, šlepajući jedno drugo, stigosmo do Ušća.

Poslednja dva kilometra, bila sam zombi, znala sam da je kraj blizu, ali sledila su mi tri uspona (most, Brankova ulica i Kneza Miloša), od kojih sam prvi i poslednji prepešačila. Sa mnom je trčao Aleksa, moj najbolji drug, bratić i volonter na okrepnoj stanici kod Sava Centra, a onda niz Narodnog fronta sa mnom trčao i Ivan, moj dragi, moj zvanični fotograf i najveća podrška.

U poslednjih dvesta metara, kako sam izbila u Kralja Milana i nazirala kraj ove odiseje, dogodila se čarolija. Na mp3-ju je bio Debisi – Claire de la lune, nešto božanstveno i prelepo, nešto toliko savršeno i sanjivo, da sam odjednom imala osećaj kao da sam sama, kao da ceo svet stoji, a ja, očiju uprtih u kapiju cilja, jurim ka njemu. Jedan grozničavi sprint kasnije, i ja sam bila – maratonac.

U cilju posle 42,2 km

Na cilju su me čekali svi drugari, mašući zastavama i tapšući. Pokupila sam medalju i kesu sa hranom kao u bunilu, zagrlila svog ponosnog i preponosnog dečka i počela da jecam.

Bilans – minus 25oo kalorija, 3 bonžite, jedna banana, hektolitri vode, 42,2km, 4:42:25, i jedan oduševljeni, preponosni novopečeni maratonac.

Danas, dva dana kasnije, dok šepam po stanu i fakultetu i okupiram ceo zamrzivač svojim kesama sa ledom, jedno mi je jasno – JEDVA ČEKAM OPET!